Pretpostavljam da ima dosta nas koji imamo nekog koga nema, i kome poželimo da otvorimo dušu i kažemo ono što se ćuti. Ona je to u svom “dnevniku” učinila, za nju, za sebe, za sve nas ostale koji se možda plašimo i da pričamo o tome.
“Zdravo, ženo prekrasna, klanjam ti se.
Otišla si i to boli, znaš ti to.
Mnogi pate, mnogima je crno srce zbog tvog odlaska. Ja se trudim nekako da umesto toga, srce obojim raznim bojama. Nisi volela crninu. Ti si lavica, moć, ti si snaga, hodajuće samopouzdanje i senzacija, nažalost, ti si sve to bila. Ja ne mogu nikada, niti želim da budem sve to, jer niko nije kao ti, ali napredujem, polako grabim svoje prilike, stičem iskustva na svim poljima, rizikujem, ostvarujem snove od kojih sam ranije bežala, stičem samopouzdanje, čuvam emocije za ljude, a oštar jezik za neljude i nepravdu. Tako si me učila, a kažu da učenik treba da nadmaši profesora, ne želim to, želim samo da me pratiš u svemu što radim, da mi budeš “vetar u leđa”, kao što si i do sada bila. Što se mene tiče, ti nisi nigde drugde nego u svima onima koji te vole.
Toliki si čovek bila da te ima dovoljno za sve.
Život nekada jako boli, ali ne i sećanje na tebe
Svakim novim uspehom rastem, jer znam da se ti smeškaš. Živiš kroz moje uspehe, moj osmeh, moju hrabrost, a i moje padove. Nisam ja bog zna šta postigla, ali pomeram neke svoje granice polako, ali sigurno. Znaš, nekada me je strah, uplašim se svojih ideja, planova, a onda se setim kako si ti bila neustrašiva i lakše mi je. Kako si sve što si zamislila ostvarila. Kada završim fakultet, a hoću, diploma je tvoja koliko i moja – volela si obrazovanje, pamet, kulturu i sve što je lepo.Voliš i dalje, kod mene voliš. Negujem to. Na taj način ti meni nedostaješ.
Nedostaješ toliko da se ne usuđujem uopšte da pričam o tome.
Kada bi se merilo nedostajanje, sigurno bi vaga pukla, zato ga ja merim radom na sebi. Zato dosta radim, težim da budem bolja i svakim uspehom sve više fališ, jer ne mogu da podelim sa tobom, ali i svakim mojim padom fališ, jer nedostaje tvoje bodrenje, lepa reč. Ali ne dam se. Čim vidim da je “vrag odneo šalu”, i da me obuzimaju neka teška, mučna sećanja, ja se trgnem i pomislim šta bi ti na to rekla – to me smiri.
Volim te onoliko koliko se ti možeš voleti – a to je previše.
Lavice, hvala što i pored surove sudbine ili čega već i nakon tri godine, postojiš, živiš i voliš. Nek neko kaže da sam luda, ali ja duboko verujem u to. Dokle god si u meni, ti živiš. Zdravo, ženo prekrasna, nastavljam da te volim, a ti nastavljaš da nedostaješ na tako neki specifičan način.”
Izvor fotografija: novosti.rs, akademijazdravlja.com
