Jesu li srednje godine, ili u slučaju Džorža Klunija, vesele pedesete, samom težinom svoje cifre dovele do toga da se najšarmantniji među filmskim šarmerima najzad nađe u čekaonici bračne luke? I to sa ženom koja nije lepotica na način na koji su sve prethodne bile? Da li se lepi Džoni opametio, pa je odabrao pametnu koja je lepša nego da je samo lepa, ili je to prosto tok života, koji je lako i prirodno slediti?
Barem za njih, holivuđane. A šta to govori nama smrtnicima?
Pa, pre svega, pruža nadu pametnim ženama. Možda samo treba dovoljno da sačekamo, pa će nekom lepotanu dosaditi da menja lepotice, shvatiće da je lepota prolazna – čak i njegova, mada će to biti tiha i brzo ućutkana pomisao – možda će čak shvatiti i da je život prolazan, a da su trajne vrednosti nešto što traje barem do kraja života. Mudro je to zamišljeno, ta muška fora sa srednjim godinama. Zreli, stabilni, ostvareni, kad pređu polovinu života još uvek su dovoljno aktivni i snažni da budu privlačni (čak i ako nisu Dž. K.) a diskretni šarm buržoazije i suptilan šmek starog vina u ovom uzrastu blistaju u punom sjaju. Još bi mogli da šetaju dvostruko mlađe lepotice, koje traže gospodina mentora na svom putu ka životnom uspehu, ali oni koriste taj sjaj da privuku kompletnu ženu.
Ostvarenu, pametnu, stabilnu, lepu onako usput, pošto se lepota podrazumeva, ali važno je da podrška unutrašnje lepote i vrednosti garantuje kvalitet.
Možda se ne radi o tome da se Kluni opametio, nego da žena kao što je gospođica Alamudin, koja kroz svoj život korača puna samopouzdanja na svojim dugačkim nogama, oslanjajući se samo na svoj osećaj za ravnotežu, zaslužuje nagradu. A nagrada je muškarac kao što je Dž. K. Iskusni šarmer, blistave karijere, trofej o kakvom mašta svaka ambiciozna udavača.
