Možda su neki sveci velikomučenici stvarno bili dostojni uzdizanja iznad obične čovečnosti, ali sumnjam da je među njima mnogo onih koji su bili spektakularni sebičnjaci. Umeli su da naprave performans od žrtvovanja, odricanja i samokažnjavanja, koji pre ima veze sa potisnutim SM sklonostima, nego sa nadilaženjem čovečnosti.
Jer čovek je sebičan. Ako nije, nije baš normalan – jer je sebičan na neki nenormalan način. Ako baš uopšte nije, onda baš mnogo nije čovek.
U borbi protiv prirode, hrišćansko čovečanstvo je anatemisalo sebičnost i izmislilo altruizam, a smislili su i svece, da to i dokažu.
Istinski nesebični ljudi nisu nikakvi altruisti, ne pretenduju na svetačke performanse i ne misle bogznašta o svojoj nesebičnosti. Jer dobro znaju za razliku između ljubavi prema sebi i egocentrizma. Oni drugi imaju ambicije ka zvanju kućnih svetaca. Ali ti drugi nisu tamo negde, nego u nama samima, u našim porodicama i najbližem okruženju. Svaka familija ima jednog kućnog sveca, obično sveticu. Majku mučenicu, koja se žrtvuje za decu, supruga, roditelje, komšije – transparentno. Kao da učestvuje u nekom rijalitiju, ili se takmiči za najžrtvu.
Ona drži sve na svojim leđima, ona sve mora, nju niko ne pita kako joj je, a ona ne stiže ni kod lekara da ode. Pritisak joj skače na dvesta, a i kilaža je tu negde, a nije ona takva postala od slatkog života, nego od neurotičnog lizanja fila za sve one torte koje je morala da sprema za sve one rođendane, Božiće, Uskrse, slave i preslave, vašare i vikende. Da bi ugodila svojoj porodici. I niko hvala da joj kaže. I sad kad su deca odrasla i saznala ponešto o žrtvovanju i realnosti, usuđuju se da je kritikuju i da traže od nje da povede računa o svom zdravlju. A ona neće. Nek umre, to će biti njena poslednja žrtva za njih. I to je nešto najsamoživije i najsebičnije što majka može da poruči detetu.
A dete, iako ima trideset godina, oseća svu tragediju majčine sebičnosti i drži čvor u grudima, koji mu majka nikada neće pomoći da razreši – jer se celog života trudila da ga čvrsto zaveže.
Dakle, odraslo dete gleda svoju majku mučenicu i zna da je potpuno bespomoćno, baš kao dete. Ne može da pomogne majci, ogrezloj u sebičnosti. Jer ljubav majke doseže donde, dokle doseže njena ljubav prema samoj sebi. A ta ljubav je oduvek samo strah i egocentrizam, kanalisan kroz žrtvovanje, odricanje i mučeništvo. Majka koja nikada nije volela sebe, uskratila je svom detetu iskustvo prave ljubavi i umesto topline i radosti, uvezala čvor gorčine, tuge, bola i straha u njegovom srcu.
Gorka je to lekcija. A mnogo nas mora da je nauči na najteži način.
Jer majčina ljubav nikada ničim ne može da se nadoknadi. Osećanje lične vrednosti, spontanost i samopouzdanje koje proističu iz svesti o tome da nas majka voli i prihvata, ne očekujući od nas da bilo čime osim sopstvenim postojanjem zaslužimo tu ljubav, moramo da osvestimo sami, upoznajući, prihvatajući i voleći sebe korak po korak, deo po deo. Ali kad krenemo u savlađivanje najteže lekcije ljubavi, otvaramo se ka istini, da više nikada ne prihvatimo nikakvu laž. Sopstvenu ponajmanje.
Kad naučimo da volimo sebe, u stanju da se pružimo kroz svoje dete i da sve što činimo kao roditelj, činimo svesno i bez dramljenja. Nikakvo žrtvovanje nije potrebno, tamo gde delaju svest, pažnja i ljubav.
