Žene su besne i stalno imaju neke pritužbe na nas. Prozivaju nas da smo šonje, pičke, mamini sinovi, razmaženi, nesposobni, lenji, nepreduzimljivi. Zauzvrat, mi mislimo da su one kučke, nedojebane, nikad zadovoljne, prezahtevne, džangrizave, frustrirane.
I tako lepo razmenimo uvrede, makar i prećutno i ostanemo svako na svojoj strani kreveta. Šta, da pružim ruku da je pomilujem, pa da mi je odgrize?
Ali šta stvarno rizikujemo ako istupimo iz vrzinog kola inata i uvređenosti?
Šta ako smo stvarno mi krivi što su nam žene tako besne?
Koliko je teško ili čak nemoguće pomisliti da smo svi mi ljudska bića, ranjiva, bolna, usamljena i da nam treba uteha? Koliki je napor potreban da se toga setimo pre nego što steknemo neku ženu sa kojom ćemo deliti krevet? Ili je bezbednije da ih tretiramo kao nedovoljno pripitomljene divlje životinje i konzumiramo ih kao ukrotitelji, sa svim merama opreza? Rizikujemo li ipak da nam u nekom trenutku nešto odgrizu?
Nemoguće je stupiti u bilo kakav kontakt sa ženom, koji vodi do kreveta, bez minimuma poverenja. Da ćemo izvući živu glavu. Da nas neće pojesti. Da nam neće nataći omču oko vrata i burmu na prst, izmusti nam mozak kroz kitu, posisati nam svu spermu i napuniti njome svoju gladnu matericu, koja će nabujati i bljunuti nam balavo derište, koje nismo ni u najstrašnijim snovima mogli da zamislimo. Da li su žene zaista sposobne za to? Čega se u stvari plašimo? Da ćemo morati da preuzmemo odgovornosti o kojima muškarci nekad nisu ni razmišljali. Jer je odgovornost bila sastavni deo muževnosti. Ako se ja o svemu pitam i o svemu odlučujem, onda sam ja i odgovoran za sve. Da li nas plaši to što ženama uopšte ne treba da se neko umesto njih pita i odlučuje i snosi svu odgovornost? Koliko je teže biti ravnopravan partner, deliti odgovornost i oslanjati se na ženu, nego snositi svu odgovornost, pa makar i loše i neuspešno? Ili nas zastrašuje to što izgleda da su žene daleko spremnije da ozbiljno odrade svoj deo, a da smo mi negde izgubili sposobnost da odradimo svoj?
Da li namerno u svemu zabušavamo i teramo im inat, da vide koliko su pogrešile kad su mislile da mogu da se mešaju u muška posla? Imperija uzvraća udarac?
Ali žene su nam prirodni partneri. I svaki udarac zadat njima, vraća nam se kao bumerang. Sami smo. Imamo neke usputne i površne veze, koje se uglavnom završe tako što nas one ostave, a onda čujemo da su se udale. Pijančimo i zamišljamo kako se baš dobro provodimo i kako imamo pred sobom duplo više vremena nego one, jer nam nikakav biološki sat ne otkucava u utrobi. Zamišljamo kako smo nedostupni i neuhvatljivi, a u stvari smo odbačeni i nepoželjni.
Optužujući žene po difoltu, branimo se napadom i propuštamo svaku priliku da makar samo teoretski preispitamo njihovo nezadovoljstvo muškarcima. Anatemišite me sad, ali šta ako su u pravu?
Izvor fotografija: scanvine.com, developpez.com
