Da, žene su nemoguće. Drže u fokusu onu jednu vašu nepodnošljivu manu i bez prestanka vas napadaju sa svih frontova i pucaju iz svakog raspoloživog oružja. Ako ne pucaju, onda nišane, a za to su sposobne čak i kad spavaju. I šta kad vi recimo, uložite nadljudski napor da ne bacite na pod u kupatilu peškir kojim ste se obrisali, a sve što ste svukli sa sebe i što je za pranje, strpate u korpu za prljav veš, čak i čarape, koje inače ostavite u hodniku, ugurane u patike. Iako vam je ona doviknula kad ste pošli na tuširanje ubaci prljav veš u korpu, mokar peškir stavi na radijator, a ono što ćeš ponovo da obučeš stavi preko stolice, a to vas jezivo nervira. Prosto vas time tera da uradite ono što inače uvek radite. Dobro, ne kažem da vi to radite. Neko tamo. Ko zna kakav je vaš primer.
Dakle, ona je izgovorila to omraženo uputstvo, glasom automata u kome više nema nikakvih emocija, možda čak i ne zna da je ovo upravo izgovorila jubilarni hiljadupetstoti put. A vi se pitate kako je samo ne mrzi? Zar joj nije lakše da lepo ustane i pokupi vaše stvari iz hodnika, sačeka da završite kupanje slona (he, odustala je od pridikovanja što potrošite ceo bojler, pobeda!) i sredi kupatilo za pola milisekunde, kao što ume, nego da potroši onoliko daha i tona na onoliku rečenicu, koju još pritom, mora da dovikne, pošto zna da je ne slušate? Samo, zeznula se ovaj put. Lepo ste sve uradili, baš da vidite kako će da reaguje. I – ništa.
Nije odigrala ples slomljenog dupeta koje vrti repom od razdraganosti, nije skočila da peče palačinke, nije objavila status na Facebooku o tome kako ste najpažljiviji na svetu i kako je ona jedna srećna žena. Nije vam podigla spomenik, ni izdeljala totem, ni prinela žrtvu u vidu pečenog buta i hladnog piva. Nezahvalnica jedna. I kad dođete da je pogledate u oči i prozovete, ona kaže: “A šta ti misliš da ja sad treba da radim? Da ti podignem spomenik, jebote? Zato što si uradio najnormalniju jebenu stvar na svetu, koju treba da ume da uradi svako ko nije totalni debil i kome pupčana vrpca nije umotana oko muda? Je l’ ti meni dižeš spomenik što svakog dana radim sve najnormalnije i najobičnije stvari na svetu, koje svaki normalan čovek radi i nikome se ne hvali, jer je to NORMALNO?!”
Au, kakva zmija! Umesto da vas pohvali, zagrli, poljubi i počne da vam puši, ona se još izdrkava, kao da ste joj bacili mačku sa sprata! Pa ko da razume žene? Ne valja kad ne radiš šta ti kaže, ne valja kad radiš. Ne znaš šta je gore. Nikad nisi dovoljno dobar, šta god da uradiš.
Nema pomoći. Sve su žene sklupčane zmijurine, nikad ne znaš kad će da se odmota, skoči i izujeda te, ni krivog ni dužnog.
Možda da se vratiš kod mame?
Ona te nikad nije maltretirala. Uvek je govorila meni ništa nije teško za moje dete, neka uživa dok može, ima vremena, radiće i mučiće se, ja jednog sina imam.
Ili da nastaviš sa svojim kontriranjem i nejebavanjem, možda će odustati od one rečenice, kao što je odustala od bojlera. Mislim, vaspitanje je samo pitanje upornosti i doslednosti.
Osim toga, šta je sledeće? Ako danas dozvoliš da te uvede u red po pitanju kupatila, sutra će tražiti da usisavaš, a prekosutra da kuvaš. Zna se šta je muški posao. Sa šrafcigerom i čekićem. Dok ona trči okolo i podmeće novine i čisti krš koji napraviš dok nešto popravljaš. I da izneseš đubre, kad ti ga lepo spakuje i stavi pred vrata. Što li ga stavlja tako da se uvek zamalo sapleteš preko tih kesa, kad izlaziš iz kuće? Ma ženama je nemoguće udovoljiti.
Izvor fotografija: pinterest.com
