Treba zapravo, moj svet, Černobilj i HAARP. Nemam pojma šta je ovo potonje, ali sigurno je deo čarolije mog sveta. Sve od Hirošime, preko Černobilja, cunamija, bliznakinja, zemljotresa u Japanu, pa do ove poplave sada. Pustinje i severni i južni pol odavno su male mace pitomosti prirode u odnosu na divljanje ljudi i udaraca prirodnih katastrofa.
Ali, prirodne katastrofe su sigurno izazvane nekim mračnim delima i pobudama ludih naučnika, koji su uostalom, izmislili i atomsku bombu. Ko da im veruje kad tvrde čemu HAARP služi, a uz to i ne radi?
Neko eksperimentiše nad nama, mi smo zamorčići u kavezu, samo još nismo čuli BUUUM. Amerikanci? Vanzemaljci? Udruženi Amerikanci i vanzemaljci? A ja sam čula, znate, da je i kralj umešan. Kako koji kralj? Valjda ne verujete da je Elvis mrtav?
Manipulacija svetskih razmera i globalna zloupotreba sigurno postoji. Lako je uočiti je u sistemu monopola, količini para, moći i oružja kojom raspolažu pojedinci i države. A možda i neka tajna društva koja zapravo upravljaju svetom iz senke. Možete li da zamislite skup tako izopačenih, zlih, pronicljivih, pohlepnih i surovih umova, na nekom tajnom sastanku u nekom supertajnom skloništu u utrobi zemlje, kako stižu megatajnim kanalima sa svih strana sveta, tako što neupadljivi i obični ulaze u lift, podzemni prolaz, ili u ormar u svojoj dnevnoj sobi (htedoh reći biblioteci, mora da bude biblioteka, uvek je to ormar sa knjigama, u stvari)? Možete?
Pa, to samo znači da ste gledali iste filmove kao i ja.
A možete li da zamislite kako sve te mračne spodobe, natopljene neljudskošću, obdarene kreativnim destruktivnim umovima prave planove, na kojima zajedno rade, tako što lepo sednu i dogovore se?
A? Teže malo, je l’ da? Zato što u tim filmovima ne postoji takav scenario.
Nema te grupe zlih moćnika koji će da se dogovore da podele moć. Tu svako radi za sebe. Zato na kraju prsnu, jer niko nikom ne veruje i onda pobedi dobro. Hepi end.
Eh, moj lepi, čarobni svete, kreiran u Holivudu. Najvećoj fabrici teorija zavere.
Ljudska potreba za hepi endom proizilazi iz straha od prolaznosti, nestajanja, konačnosti, smrti. Samim združivanjem reči srećan i kraj u jednom pojmu, izražava suštinski paradoks života u telu.
Samo priča ima srećan kraj. Jer priča je samo delić, fragment, izmišljeno ili romantizovano svedočenje o nekom događaju. A mene je uvek zanimalo šta je bilo posle. Jer kad priču nastavite, kao dokumentarno svedočanstvo, stići ćete jedino do raznih krajeva. I nijedan neće biti srećan.
I mi to, naravno, znamo. Ali se ljutimo ako neko pokuša da nam oduzme naše čarobne svetove i srećne krajeve. Naši junaci upadaju u bezbroj bezizlaznih situacija i uvek se izvuku. Uzbuđenje kulminira i onda odahnemo zadovoljni, jer se sve dobro završilo.
Oh, svete, biću zadovoljna dok traješ, a biću zadovoljna i ako potrajem idući ukorak neko vreme sa tvojim trajanjem. Želeću da verujem da ćeš potrajati i posle isteka mog roka, dok traju moja deca, dok traje i produžava se život. Ali već sada znam da je to uzaludna nada. Dva lica istog HAARP-a. Možda će nam ukazati na spas čovečanstva, a možda je eksplozivni svemirski modulator.
Pa, ako uspemo da prihvatimo da prestajanje nije nestajanje, nego premodelovanje u druge oblike energije, možda nam bude malo jasnije. Iako nam prestajanje neće ništa lakše pasti.
Ovaj svet mora da se okonča. Ta izvesnost ga čini čarobnim i lepim, zajedno sa Černobiljem i HAARP-om.
Izvor fotografija: kurir-info.rs, secretsofthefed.com
