Mrzim kad me neko pita da li ga volim, a to obično pitaju oni kojima želim da kažem da bih ih možda i volela da nisu toliki davitelji. Oni koje voliš, nikad te ne pitaju. Osećaju. Njima je bezbedno reći volim te u bilo kom trenutku, a ne dobiti kurtoazno i ja tebe, nego snažan i topao zagrljaj. Lako je voleti se i izjavljivati ljubav onima koji su u vašem životu zbog ljubavi – jer ste ih rodili, usvojili, rodili im decu, jer su vam prijatelji… Trebalo bi da bude lako. Ali ja nikad nisam čula roditeljsku izjavu ljubavi, osim na filmu, dok nisam postala roditelj koji izjavljuje ljubav. I to nikako nije kao na filmu, nema tu drame i nekog velikog naboja, prosto, bude veseo ili nežan trenutak. Spontano je. Kad je drama i kad je potrebna uteha, onda uzimaš dete u naručje i ljuljuškaš ga, koliko god da je veće od tebe. Da se oseti kao beba u maminim rukama, sigurno, udobno i bezbedno. Mama te mnogo voli, bebo, to je utešna poruka i dete to oseća. I različita je od ja poruke – volim te. Ova druga se ne izgovara u trenucima utehe, nego u spontanoj razmeni ljudskih bića, koja su u tom trenutku samo ljudska bića, puna ljubavi. Tu smo u istoj ravni, čak i ako smo dete i roditelj. Tu smo sigurni.
Međutim, kad oprobavamo ukus novog povezivanja sa tek probuđenim osećanjima prema osobi koju još nismo u potpunosti usvojili, ali se osećamo osvojeno i rado bismo izjavili ljubav odmah, mi oklevamo. Jer, možda je rano. Možda ćemo je uplašiti, možda će ustuknuti ili osetiti obavezu da uzvrati izjavu, iako možda još nije sigurna šta oseća. Tako kaže razum, jer on sluša oklevanje i iskustvo, a ne lupanje srca. I možda je u pravu. Jer ritam srca je brz, bučan i ubrzan u pitanjima ljubavi. A osim što je ljubav ono što čini, ona ima potrebu da se verbalizuje i izrazi na sve načine.
Prosto volimo da kažemo i čujemo.
