Ima jedna cinična izreka o tome da ako hoćeš da rešiš mali problem, napraviš veći. Ogroman problem katastrofalnih razmera nije nam rešio sve one prethodne. Samo ih je potopio. Svi su mobilisani u saniranju posledica. Takvi kakve ih je potop zatekao. Bolesne, pod terapijom, u dugovima, bez para, sa malom decom, starima i nemoćnima o kojima moraju da se brinu. Sa poslovima koje su započeli, planovima koje još nisu ni počeli da ostvaruju, sa ličnim emotivnim i psihološkim lomovima i nestabilnostima. Sve je to još uvek pod vodom. A kad ispliva… pa zna se šta isplivava, a toga bogami ima mnogo i bukvalno u potopljenim podrumima i kućama.
Ljudi komentarišu već poslovično zloslutno tek ćemo mi da ispaštamo zbog ovoga, i deca naše dece će ovo da plaćaju…
Ali ja to slušam od kad znam za sebe. Kad sam bila mala šaputalo se o tome kako će deca naše dece da ispaštaju vreme Titovog blagostanja, da plaćaju njegove dugove. Evo, rodila su se deca njihove dece, a neka su već i sama dovoljno odrasla da budu aktivni korisni članovi zajednice, pa i roditelji. A mi ih već učimo kako će i deca njihove dece plaćati ovo sada. I ono pre toga. Uvek nečiji unuci dođu na red da plaćaju dugove države, a dugovi se uvek samo još uvećaju, pa onda naši unuci prete svojim budućim unucima kako će plaćati i ispaštati.
Ako vam je koncept karme blizak, možda možete to malo lepše da objasnite sebi i drugima, ali da prostite, karma je kučka.
Baš ono, uličarka olinjala. Nikakvo egzotično osvetničko pseto iz pakla sa crvenim očima i penom na očnjacima.
Ona računa sve one obične probleme, koje samo pakujemo jedne preko drugih, a kad naiđe neki nespakljiv problem, onda sve pogužvamo, sabijemo i naguramo gde stignemo.
Dobro smo još uopšte i normalni, kažu ljudi kuražeći sebe i druge dok se prisećaju svih strahota koje su nas zadešavale u prethodne dve tri decenije.
Ali nismo. Nije dobro i uopšte nismo normalni. Samo smo prilagodljivi poput bubašvaba, a i kvalitet života nam je isti. Svaka čizma može da nas zgovni. Ubrzano se prilagođavamo sve većoj neregularnosti života, ispaštajući i plaćajući nečije račune. Ko je kriv? Gde je počelo to zaduživanje, koje se prenosi lančano, genetski, nacionalno, energetski? Naš greh seže do petog kolena, kažu stari. Oni koji znaju šta pričaju kad obećavaju deci svoje dece kako će najebati.
I niko ne kaže šta da radimo, iako svako voli da se pita ko je taj ko je sve započeo, da znamo na koga da svalimo krivicu.
Ali niko nije započeo. Cela priča ide u krug, kroz dimenzije i nivoe realnosti, odvija se paralelno, istovremeno u svim svetovima koji su mogući, koji su vezani za neku ravan realnosti. Naša potraga za krivcem, talasa kod prostorno vremenske dimenzije i zapljuskuje nekog tamo pračoveka, u trenutku dok se uspravlja na noge. A mogao je mnogo bolje da prođe da nismo želeli krivca, nego da smo prihvatili odgovornost.
Ok, nisam ja, ali isto je kao da jesam. Šta košta? Daj da platim i da završimo s tim. Za sva vremena. A završiti za sva vremena ima bukvalno značenje. Energija presecanja karmičkog lanca deluje unazad na onog što se upravo uspravlja i unapred na ono neko unuče, kome odjednom niko ne preti da će najebati zbog nečeg za šta nije odgovorno. Niko čak i ne prepoznaje taj koncept.
U ovom trenutku svi nešto plaćamo. A kad već plaćamo, treba i napojnicu da ostavimo. Svojevoljno. Da se ne nagomila neka nepredviđena kamata, koju ona kučka olinjala voli više nego ‘leba da jede.
Izvor fotografija: o.canada.com, ibtimes.co.uk
