Kada ste poslednji put išli u pozorište? Volite li premijere ili čekate reprizna izvođenja, kad je manja gužva? Hoćete da gledate samo velike, spektakularne predstave, sa poznatim glumcima, jer to ne može da ne bude dobro, čekate li da čujete neku preporuku ili pročitate neku kritiku, pa da ocenite da li je predstava vredna celovečernje organizacije, ili pratite šta se sprema po pozorištima i jedva čekate novu predstavu?
Pa, Jugoslovensko dramsko pozorište je brend koji garantuje kvalitet, spektakl i najbolju glumu. Ali danas, u svetu brendova, reklamnih kampanja i borbe za tržište, to možda nije dovoljno da savremenog čoveka, opterećenog obavezama, a možda i usred jurnjave oko promovisanja sopstvenog brenda, ubedi da treba da vidi neku predstavu, ili makar podseti da je konzumiranje kulture važno za dušu, koliko i zabavno.
Zato je JDP pokrenuo kampanju za reklamiranje svoje predstave “Mletački trgovac” na najpristupačniji način:
Hmmmm… pitam se… Meni ova kampanja liči na one otkačene fazone koje je Beogradska filharmonija izvodila na ulici, samo nije provokativno, nego promotivno po meri običnog čoveka, od koga možda prilika da besplatno pogleda fantastično dobru predstavu, napravi ljubitelja pozorišta, kome sledeći put neće biti previše da izdvoji oko 1,000 dinara za kartu.
Kad smo kod para, novac i kultura nekako nikako i nikada nisu išli ukorak.
Ulogu mecena preuzele su država, agencije, izdavači, a stvar je ista. Ljudima je odlazak u pozorište luksuz, kao i kupovina knjiga. Pa kad uporediš cene, za crvenu jednom gledaš neku predstavu, a za nešto manje od crvene kupiš knjigu, pa je imaš stalno i čitaš kad hoćeš.
Ali ta računica je pogrešna, iako je logična.
Kulturni sadržaj se ceni po doživljaju. Odnegovani konzument kulture pre svega voli da čita. On ima sopstveni doživljaj dela koje je pročitao, ima izgrađen ukus, a to ne znači da ceni samo ono što mu se sviđa, nego da tačno zna šta vredi, iako to nije njegova omiljena tematika i žanr. Njega zanima da pogleda film koji je urađen prema knjizi i svestan je da magija filma zahteva adaptaciju dela, ponekad do neprepoznatljivosti. I on će hteti da vidi koliko se scenario drži knjige i da li je filmska intervencija oduzela čaroliju napisanog ili je istakla neku sopstvenu, to će ga zanimati i neće smatrati da je bacio pare ako mu se film urađen po knjizi ne dopada.
A kad je u pitanju pozorišna klasika, neće oklevati. Šekspir je pisao za pozorišno izvođenje, a sva pozorišta koja drže do sebe igrala su njegove drame mnogo puta i svi najbolji glumci igrali su bar jednom neki glavni Šekspirov lik. Igrati Šekspira danas, znači napraviti neki novi otklon u odnosu na klasiku, ponuditi nova rediteljska rešenja i glumačka dostignuća.
Pa, Egon Savin je nagrađen za režiju “Mletačkog trgovca”, a nagrađena je i glavna ženska uloga, koju igra – Dragan Mićanović.
Možda je to, zajedno sa mogućnošću da nas vozač taksija zabavlja fabulom drame i na kraju nam uruči ulaznicu za predstavu, dovoljno da u nama probudi uspavanog ljubitelja pozorišta.
