Kako mislite da ta igra ima smisla, kad nas pola sveta savetuje kako da ih uhvatimo i zadržimo, a ostala polovina podučava njih kako da uteknu i da nas se ratosiljaju?
Ili je potpuno besmisleno uopšte postavljati pitanje smisla, kad je igra polova u pitanju? Jer mi igramo jurke, žmurke, ćorave koke koje nađu neko zrno, ali uglavnom igramo krr-krr.
Šta, ne znate šta je krr-krr? A šta mislite, šta je?
E pa nije.
Mislim, jeste krljanje, na pravom ste putu, ali bazično, krr-krr, to su partizani i Nemci. Vidite, u detinjstvu Titovih pionira, znalo se ko su dušmani i zlikovci, ko dobri momci, a ko partizanke Mare. Dečaci su se delili u ekipe, glavni frajeri su uvek preuzimali ulogu Tihog i Prleta, a oni manji i smušeniji morali su da budu Nemci, ako ‘oće da se igraju. Nas dve devojčice, kad smo htele da se igramo sa njima, uvek su slali da negujemo ranjenike. A to znači, mi čučimo u zaklonu, dok oni urlaju krrrrrr, krrrrr jedni na druge, tresući puškama od vazduha, uz instrukcije mrtav si pogodio sam te u glavu, ranjen si u nogu, budalo, padni – ma čist paintball neograničenih kapaciteta, jer je sva rekvizita i sve ostalo dolazilo direktno iz glave. Jedva smo čekale da Tihi bude ranjen, pa da ga negujemo, a i Tihi nije bio baksuz, pa su ga ranjavali redovno.
Mora da nam je dosadilo da glumimo bolničarke i da imamo uvek posla samo sa ranjenicima, oko kojih se izlomimo da ih izlečimo i utešimo, a oni, čim im bude bolje, odmah ustanu i odu da se igraju bez nas. Pa stvarno!
