Naše poverenje zavisi samo od našeg sopstvenog kompasa, od iskustva da ta igla koja podrhtava uglavnom pokazuje dobar smer. Mada i u dobrom smeru sve može da krene sasvim nizbrdo.
Svest o tome da nema nikakvih garancija ne treba da nas izbezumi i od nas napravi špijune, detektive i policajce u međuljudskim odnosima, nego da nas okrene ka poverenju u sopstvenu opremu – svi imamo kompase, koji nešto pokazuju. A da li umemo da ih čitamo?
Poverenje u sebe, u svoju sposobnost da korigujemo greške i odstupanja i unapredimo sopstvenu orijentacionu opremu, utiče i na poverenje koje ćemo imati u druge ljude.
Nepoverljivi ljudi će stalno sumnjati u svačije namere i motive, a opušteni će prepoznavati kad igla kompasa zadrhti u smeru oprez.
Naravno da svako može da izgubi orijentaciju i da bespomoćno gleda u iglu koja se ludački vrti ukrug. To su oni momenti kad gubimo poverenje u sebe i kad nam treba predah, podrška i vreme da uhvatimo pravac i odredimo smer. Najčešće izostaje ono što nam treba i osećamo se prepušteni sopstvenoj dezorijentaciji. Ponekad zaista izgubimo kompas.
Kako da pronađemo poverenje u sopstveno rasuđivanje i osećaj, kad izneverimo sami sebe, važnije je, teže i sudbonosnije pitanje od onog kako da ponovo verujemo onima koji su izneverili naše poverenje.
Tako što ćemo pronaći kvar u mehanizmu. Možda je dezorijentacija posledica inertne preopuštenosti? Lakše nam je bilo da se prepustimo toku, nego da pokušavamo da sagledamo kuda nas struja nosi. Ili smo toliko preispitivali svaku mogućnost, da smo u svakoj videli samo zamke i nemogućnosti? Nedostatak svake garancije izazvao je rezignaciju? Ili nas naveo da se izgubimo balansirajući sa previše smerova odjednom?
Nalaženje kompasa znači definisanje onoga što hoćemo. A kad moramo da donesemo odluku o smeru u kome će se kretati neko drugi, znači da moramo da sagledamo šta je ono što je najbolje za njega – a najbolje je ono što će mu pomoći da shvati šta hoće, makar to bilo potpuno suprotno od smera koji treba da pronađe.
Nešto u nama uvek nam šalje poruke, signale, nagoveštaje, šapuće nam, pohodi naše snove i uznemirava našu javu. To nešto je ono od čega igla na kompasu onako podrhtava. Dužni smo da ga čujemo i osetimo i da oslušnemo kako zvuči u saglasju sa razumom.
Da bismo odnegovali poverenje u sebe, to saglasje između osećaja i rezona mora da postoji. I radi se samo o našem osećaju i našem rezonu, a ne o onome što je logično i razumno za druge.
A kad steknemo iskustvo držanja sopstvenog smera, koji pokazuje drhtavo saglasje osećaja i razuma, uprkos onome što nam drugi razumno savetuju, a što se potpuno razlikuje od onoga što mi radimo, nikada više nećemo izgubiti kompas.
