Psiholozi, gurui, terapeuti, životni treneri – sve ljudi koji znaju o čemu govore, poručuju nam da je najvažnija veština koju treba da savladamo, usvojimo i pretvorimo u naviku, neprimanje na ono što nam drugi ljudi govore, indirektno poručuju svojim ponašanjem, ili direktnim napadima.
Naravno, to ne znači neobaziranje na kritike, upozorenja i zahteve, već svest o tome šta stvarno jesmo i koji deo nas trenutno onom drugom služi kao platno za projektovanje sopstvenog filma.
Možda nam izgleda nemoguće da se ne uvredimo ili naljutimo ako nas neko proziva i vređa, ali ako na tu situaciju gledamo isto kao na onu u kojoj blistamo i trijumfujemo, jer nas hvale i dive nam se, doživećemo prilično otrežnjenje. Kao što nije istina da smo glupi, iritantni i uobraženi, zato što nas je neko isprozivao, tako nije istina ni da smo jako božanstveni samo zato što smo se nekome dopali.
Trebalo bi da sami dobro znamo koliko i kada smo glupi, kao i da uopšte nismo uobraženi ako tačno znamo koliko smo dobri i nimalo ne držimo do lažne skromnosti. Možda smo uradili nešto što je nekoga raznežilo ili oduševilo, a to što smo pažljivo kalkulisali o tome šta će proizvesti najbolji efekat, trebalo bi da bude dovoljno da se uopšte ne primimo na izjave divljenja. Takođe, kada sasvim spontano učinimo sto posto pravu stvar, ne treba nam nikakva publika, ničije priznanje i nikakva pohvala da bismo znali koliko smo plemeniti.
Drugi nas ocenjuju na osnovu sopstvenih reakcija. Oni najčešće nemaju nikakav uvid u naša stanja, emocije, motive, razloge i povode. I ne zanimaju ih. Oni reaguju na ono što su doživeli, a njihov doživljaj dolazi iz njihovih sopstvenih stanja, emocija, motiva, razloga i povoda.
Nije naše da brinemo kako će nas i do koje mere drugi razumeti, prihvatiti i potvrditi našu vrednost. Jer i u najboljem slučaju, oni to mogu samo donekle. Na nivou ega. A ako se bavimo svesnošću i samospoznajom, imaćemo mnogo grubog posla sa nadilaženjem ega.
Nije naše da očekujemo od drugih da se bave svesnošću, samospoznajom i nadilaženjem ega. Koliko god mi znali da jedino u tome leži nada za čovečanstvo, ne možemo mu ništa. Na isti način, ni čovečanstvo ne može ništa nama, ako se ne primamo na njegove samoreflektujuće poruke.
Ako smo se ozbiljno poduhvatili zadatka nenaprimavanja, imamo sasvim dovoljno posla za ceo život.
Jer nećemo naučiti za dva meseca mantranja, meditiranja i analiziranja da ništa ne shvatamo lično. Ni za dve godine, a verovatno ni za dvadeset. To ćemo učiti stalno, sa svakom novom situacijom u kojoj smo uspeli da budemo svedok, a ne saučesnik, kao i sa svakom u kojoj smo se naljutili, razočarali se i povredili.
Jedna od pratećih veština je postavljanje pitanja, istraživanje umesto pretpostavki. Kad se osvrnemo na situacije u kojima smo sabotirani, nadigrani, povređeni, videćemo da u suštini našeg stanja leže pretpostavke – koje smo postavili u odnosu na sebe, svoje želje i očekivanja, a ne u odnosu na spoljne faktore, koji su nas omeli.
Duhovna atmosfera očekivanja pozitivnih ishoda, kao deo afirmativnog životnog stava, različita je od mentalne inertnosti, sklone da zanemari ometajuće faktore i okolnosti.
Što smo svesniji sebe, svesniji smo i drugih i dužni smo da uzimamo u obzir sve čega smo svesni. A toga stalno ima sve više.
