Kad neko hoće da raskine sa vama, da vas ostavi, da se razvede, vi se tu prilično ništa ne pitate. Ne možete da ne prihvatite raskid. Možete da pokušate, doduše. Da tražite još malo vremena, da zamolite partnera da razmisli, da vam pruži još jednu šansu. Da se ponizite i moljakate, da ucenjujete i pretite ubistvom ili samoubistvom. Nedostojno, zaista. Ali ljudi to rade. Pokušavaju na silu da zadrže svoje partnere, makar kao taoce, ako ne ide drugačije. I dešavaju se tragedije. Nasilje i primitivizam idu zajedno, a često idu i u totalne ekstreme.
Kako umaći psihopati, druga je tema.
Sada govorim o tome kako prihvatiti i podneti raskid, ako ste relativno normalna osoba, koju je ostavila druga relativno normalna osoba.
Svakako imate prava na objašnjenje. Razgovori prilikom raskida jesu prilika da se kaže cela istina, jer su stvari prešle granicu povređivanja. Ne možete nekoga ostaviti, a da ga ne povredite. Možda se vaš partner koji upravo postaje bivši usteže i pokušava da predstavi stvari u stilu “nije do tebe, nego do mene”, ali to nikad nije cela istina. Čak ni onda kad vas ostavlja jer se zaljubio u mlađu i lepšu. Hoćete li ga zamoliti da vas ipak ne ostavlja, jer ste spremni da ga delite sa suparnicom? Možda vam i to pada na pamet, ali pokušajte to da predložite. Možda bi se on i složio, ali suparnici sigurno takav aranžman uopšte ne odgovara. Za ženu, nema gorčeg suočavanja nego kad je ostavljena zbog druge žene. Jer mora da se zapita šta mu je ta druga pružila, što mu je sa njom nedostajalo.
Mi postavljamo sebi to pitanje, ali samo retorički, u besu i očaju, u kontekstu potpune neverice da je ta neka išta bolje mogla da mu ponudi. Ali ako pitamo stvarno, zato što želimo da znamo, same ćemo uvideti odgovor. Zaljubio se. Ona ne mora da bude bolja, ali drugačija je. Nova. Fascinira ga nečim. Pored nje se oseća bolje nego pored nas. Prosto je, koliko i bolno.
Hoćete li mu bušiti gume na automobilu, uznemiravati ga porukama i pozivima, ucenjivati ga, uhoditi, presretati i praviti scene? Ako ste psihopata, hoćete. Ali ako ste relativno normalni, verovatno ćete poželeti da zadržite dostojanstvo i još je verovatnije da ćete se veoma nerado ipak suočiti sa činjenicama. Ne možete da krivite nekog zato što mu je bolje sa nekim drugim.
Ako vas ostavlja jer je ono što mu smeta u vezi postalo nepodnošljivo i jače od svega dobrog i lepog, a to nešto ste nekako, vi sami, to opet ne znači da je sasvim do vas, a ne do njega. Jer ako ne može u celini da vas prihvati, onda ne može ni da vas voli.
Ako ga to kida, muči i zbunjuje, jer vas jednim delom voli, a drugim ne može da vas smisli, pa, ne možete nekoga da krivite zato što mu je bolje bez vas.
Dakle, ostavlja vas. Najbolje je da potpuno razumete zašto on misli i oseća da ne možete da uspete, da potpuno prihvatite da vas ne voli ili vas ne voli dovoljno da bi ostao.
Svest o tome da niste voljeni, trebalo bi da bude dovoljna za otrežnjenje koje će sigurno uslediti.
