Ronald Ron Mueck, rođen u Australiji, britanski je skulptor, hiperrealista. Ron pravi skulpture. Neverovatne. Pojma nemate da nisu u pitanju fotografije živih ljudi, dok ne pogledate skulpturu naspram posmatrača – gi gantske, u prirodnoj veličini i umanjene, ne možete da shvatite da su ti oblici koji samo što ne progovore začeti u glini, a ne u majčinom stomaku.
Gustavo Silva Nunjez, rođen u Montevideu, urugvajski je fagotista i slikar hiperrealista. Razlika između ove dvojice je desetak godina u starosti (u korist Muecka – 1958.) mnogo hiljada u kilometrima, kao i u tehnici izražavanja onoga što ih povezuje. Gustavo slika ljude u vodi i uopšte ne možete da provalite da ne gledate u fotografiju devojke koja izranja, dok ne vidite fotografiju na kojoj Gustavo interveniše četkicom na slici koja leži na podu, recimo.
Savršena realnost koju ovi umetnici prikazuju svojim delima, ima savršen umetnički otklon od realnosti, neophodan da bi realnost sagledali iz umetničke perspektive. Možda njihova dela ne možemo da upoređujemo ni po čemu, osim po žanru, odnosno pravcu, ali u prvom trenutku izazivaju isti utisak. Iznenađuju nas na isti način. Zaprepašćuju nas svojom ozbiljnošću. Nagone nas da razmišljamo o veštini i posvećenosti umetnika, o vremenu, strpljenju i radu potrebnom da se delo završi. Pada nam na pamet da je pravljenje skulpture daleko zahtevniji proces nego slikanje i da zahteva drugačiju percepciju. Ali predmet u prostoru je trodimenzionalan i umetnik je mogao da mu priđe sa svih strana, dok ga je formirao i postavljao. Slika je samo ravno platno, a oko vidi predmet u prostoru – trodimenzionalno. Čudesno! A predmet su ljudi.
Hiperrealnost Ronovih skulptura i Nunjezovih slika pogađa na prvi pogled. Uzdrma te zato što misliš da vidiš običnu fotografiju. Ali, ako se nađeš u galeriji, pred skulpturom ili platnom, realnost dela je samo simbol, koji te potresa do srži. Ronove skulpture su jezive, duhovite, ljupke i uznemiravajuće na hiljadu načina. U Nunjezovim slikama poželiš da se okupaš i iskusiš tu čistotu, mir i bistrinu, koju umetnik vidi.
Potpuno me zanosi i raznosi to što hiperrealizam daje takvu nadrealističnu perspektivu ljudskosti, jer ljudi su moja tema.
Savršen paradoks, ljudskost i umetnost.
