Đavo ne ore i ne kopa, kaže drevna narodna, a nastavak je logičan: nego čuči i zaskače nas u trenucima dokolice. Ne njegove, neogo naše. Njegov je posao da čeka i zaskače. A naš posao je da budemo što zauzetiji i što manje dokoni, kako mu ne bismo davali mnogo prilika da nas obrlati.
Jer, šta radi dokona devojka? Čita? Hmmmm… Visi na Fejsu? To sigurno. I pita se šta li on sada radi? I pošto je dokona i podložna đavolijama, upušta se u pokušaje da utvrdi šta on radi.
Nema ga na Fejsu. Ni na Skajpu. Piše da je bio aktivan pre sat vremena. I nije mi se javio. Možda je samo proverio poruke i bacio pogled na notifikacije i isključio se. A možda je isključio čet. Ko zna šta radi?! Da li misli na mene? Da li da ga zovem? Možda spava. Gleda neki film. Poslaću mu poruku…
I tako mu pošalje kratku poruku u inboks i sačeka petnaestak minuta. Pa mu pošalje SMS. Pa prođe još pola sata. Nema odgovora. Onda mu pošalje jednu dužu poruku u inboks, sa lepršavim izlaganjem o tome kako provodi dan i šta je zanimljivo videla i kako joj je baš opušteno, a volela bi i da to podeli sa njim. I naravno, nema odgovora.
U međuvremenu, razgovarala je sa tri drugarice, razmatrajući sa njima zašto joj se on sad nikako ne javlja i šta li radi, mazala nokte tri puta, isprobavala neke nove poteze u šminkanju, pročitala nekoliko tekstova o muško ženskim odnosima i ni jedan joj nije rekao šta da radi kad joj đavo ne da mira i tera je da pokušava da utvrdi šta li on radi.
Ali da je samo malo razmišljala, umesto što se vrpoljila, dosađivala, nervirala i navaljivala na zamišljeni zid koji je on u njenoj glavi podigao između nje i svog tajanstvenog bavljenja ko zna čime, zapitala bi se šta joj govori o njegovim navikama ono što zna o njemu.
