Zaljubljeni parovi umeju da budu tako romantično zablentavljeni, kao da su zaista sami na svetu. Sve oko njih je samo dekor za njihovu premijeru. I kad ih gledate kako se blesave, nose jedno drugo, hodaju zagrljeni unatraške i svaki čas zastanu da se malo ljube, osetite napetost u grudima i nešto vas probode.
Da li su svi svi leptiri u vašem stomaku već odavno pocrkali? Ili su se učaurili i postali gusenice? Ili je to što vas bocka i štreca, samo zavist? A možda su se oni leptiri transformisali u svilene bube spoznaje da više nikada nećete biti tako zaljubljeni, tako blesavi, a naročito više nikada tako mladi, što vas blagonaklono uzdiže iznad svakoga ko vašu prošlost doživljava prvi put.
Nekad zavidite zaljubljenima, zato što odavno niste bili zaljubljeni, a živo pamtite taj osećaj, najživlji na svetu. Nekad pomislite, hvala bogu, prošlo je, ne želim više nikad tako da se osećam. Nekad ih radoznalo posmatrate, pitajući se kako će se ta romansa završtiti. Jer vi znate da hoće.
Oni sede na klupi umotani jedno u drugo. Prepletenih udova, svaki čas se ljube, a dok šapuću, gledaju se preko spojenih noseva. Šta li pričaju? Malo toga suvislog, verovatno. Zaljubljeni parovi se uglavnom veoma mnogo ljube i vrlo malo razgovaraju. To što izgleda da se ljube svuda i na svakom mestu, to je zato što su to u stvari, njihova mesta za ljubljenje. Sećate se? Oni moraju da izađu negde da bi bili zajedno i svakako će sedeti na klupama i hodati ulicama, radije nego da sede u nekom kafiću. Tamo ne mogu da sede prepleteni i da dišu jedno drugom u usta.
Nekad je naprosto neprijatno posmatrati ih. Lepo se vidi da nisu zaista obuzeti. Glumataju, preteruju, misle da tako treba. Pokazuju svima kako su slobodni, raskalašni, umešni, smatraju da su veoma prkosni i jedinstveni. A vi znate da prosto ne znaju šta bi drugo radili.
Drugačije je kad gledate zaista zaljubljene parove, koji su obično i malo odrasliji. Oni nisu indiskretni i napadni, oni su spontani. Kad se zagrle i poljube, zaista se isključe iz vremena i prostora. Zaborave na dekoraciju. I nisu svesni da ih publika posmatra i očekuje neki razvoj priče. Vide samo jedno drugo.
Pri takvom prizoru, ne možete ostati nedirnuti. Samo najogorčeniji matorci, koji su odavno zaboravili zaljubljenost, ili je nikada stvarno nisu ni osetili, imaju nešto protiv.
Ah, sećate li se poriva da hodate držeći se za ruke. Onog stalno prisutnog fluida koji je zahtevao da povremeno jedno drugom stisnete ruku ili sa držanja za ruke pređete na hodanje u zagrljaju. Sećate se onog osećanja ponosa svojim osećanjima? Kao da je ljubav zastava pod kojom nadirete i sigurno ćete osvojiti svet?
Pa, dokle ste stigli? Razvijete li je još ponekad? Držite li svoju ljubav za ruku dok hodate ulicom? Da li još uvek možete da zaboravite svet gledajući u nečije zenice? I kako se osećate kad vidite da ljubav i dalje radi sve isto, samo bez vas?
