U Istanbulu sam.
Šetajući kaldrmom, osećam miris kafe i čujem zveckanje đžezvica.
Uporni i neumorni trgovac juri me i nudi mi zelenu i crvenu svilenu tkaninu.
Trčim.
Nailazim na predivne fontane pune latica svetloroze ruža koje su smeštene u dvorištu nekog harema.
Gledam ih.
Smejem se.
Ujutru dok sam se sećala svog sna, shvatila sam da sam pred spavanje čitala knjigu od Orhana Pamuka “Zovem se Crveno”. San sam protumačila kao nešto lepo i to dobro raspoloženje je nastavilo da me prati i na javi. Možda i nije daleko od istine da onako kako sanjaš tako i živiš.
Sa tim mislima sam se razbudila. Skuvala sam kafu, uključila kompjuter i pronašla tumač snova. Nije to odavno sveska sa naslovom “Sanovnik”.
Pod gradom je pisalo da mi treba promena. Tumačenje za fontanu nisam našla, mada učinilo mi se da bi sledbenici Frojda odmah imali odgovor.
Kad smo već kod Sigmunda Frojda, jedno od njegovih otkrića jeste vezano upravo za snove. On je tvrdio da emocije koje su duboko zakopane u našem nesvesnom tokom sanjanja izranjaju u izmenjenom i iskrivljenom obliku. Zapamćeni delovi snova mogu da nam pomognu da te emocije otkrijemo i razrešimo. Snove je nazivao “kraljevskim putem u nesvesno” i njihovo tumačenje je bilo jedno od osnovnih metoda njegovog rada.
Nisam sigurna da li baš sve snove treba tumačiti, analizirati i u njima tražiti neke skrivene i neprihvatljive želje. Neki su sigurno značajni i imaju dubok smisao, ali mnogi su i samo odraz naše svakodnevnice. Uprošćenog života.
