Naučile smo da njihovu nespremnost za vezu uzimamo s rezervom, očekujemo da će promeniti stav i što je najgore, to je izazov za nas da utičemo na njih da promene stav.
Ko nas je tome naučio? Ah, pa iskustvo. Generacijsko nasleđe koje čuva priču o tome kako je baba naterala dedu da se oženi njome. I svest o tome da nas ne bi ni bilo da ona to nije uradila. Deda je otišao negde, u drugi grad ili zemlju da radi, a baba, koja je tada bila dedina devojka – a to znači da je bila rešena da se uda za njega – shvatila da je deda suviše dugo suviše daleko da bi ona ičemu konkretnom mogla da se nada. Onda se spakovala i otputovala kod dede bez najave. Da je znao da će doći…ah, ali fora je u tome što nije znao. Tako je ona upoznala ženu koja se brinula o dedi u dalekom gradu, objasnila joj kako stoje stvari i otpustila je. Ili je deda morao da se suoči sa obe. U svakom slučaju, deda je bio uhvaćen na prepad. I morao je da ceni duh žene koja je došla za njim, da sačuva ono što joj pripada i da ga natera da se opameti.
I tako je deda priteran uz zid, uradio ono što se od muškarca očekuje da uradi – napravio je od svoje devojke poštenu ženu. Da ga je nešto pustila da istera kera i čekala da joj se vrati, ostala bi usedelica, a to je, kao što znamo nešto najstrašnije što ženi može da se desi.
Dakle, u krvi nam je da ne čekamo muškarca da donese odluku, jer nešto drevno u nama zna da on to nije u stanju. I zato ostanemo trudne, ucenimo ga, uhvatimo ga na delu i prikucamo njegovim sopstvenim osećanjem krivice.
To kako celog veka tretiramo muškarce, dovelo nas je dotle da nemamo muškarce, ili da smo pretežno nezadovoljne onima koje imamo. I tako nam i treba. Kad čovek nije spreman da se obaveže, to znači da nije spreman da to uradi sa nama.
Kad bismo bile u stanju da budemo pošetene, prema sebi i prema nespremnom čoveku, možda bismo revolucionarno promenile put kojim idu muško ženski odnosi. Oni se svakako menjaju – postaju sve površniji. Temeljna promena zahtevala bi odlučnu i razumnu akciju sa mnogo hrabrosti za drugačiju perspektivu. Lako je biti siledžija kao baba. Ili žrtva sopstvene slabosti i uzaludnih nadanja.
Čik da ostaviš nespremnog čoveka, da ne gubiš vreme i tražiš spremnog. Istovremeno, oslobodiš onog koji se izjašnjava kao nespreman, da ga pokupi neka sledeća, za koju će posle nas biti potpuno spreman. A ako to uradiš ti, tvoja prijateljica i njena prijateljica, stvar će se ukoreniti i promeniti genetski zapis. Onda tebi sleduje neki tip koji nije bio spreman za nju. Ali za tebe jeste.
Znam, i komunizam je bio odlična ideja. Svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama. To što je moj smisao za razum, pravdu i jednostavnost utopija, neće me sprečiti da tvrdim da smo mi odgovorne za to kuda idu naši muškarci. Na naše najveće razočaranje i nezadovoljstvo.
