Pogledajte oko sebe. Setite se svih parova koje znate. Svojih roditelja. Roditelja svojih prijatelja. Svih koji su zajedno već godinama. I setite se svih velikih ljubavi svih parova za koje ste čuli. Ah, uglavnom nisu zajedno, primetićete. Toliki parovi se odavno više ne vole, a zajedno su i toliki se vole, a nisu. Eh… Znate li onu pesmu koja se našla visoko na najrelevantnijim listama top pesama svih vremena, a po nekima je i jedna od najboljih ljubavnih pesama 20. veka? Love Will Tear Us Apart, Joy Division
Ljubav će nas spojiti, a zatim nemilosrdno razdvojiti. Visoki zahtevi ljubavi nisu predviđeni za svakodnevnu upotrebu i nemaju kapacitet da parove zadrže zajedno. Ciljevi ljubavi nisu u zajedništvu. Ljubav nije praktična. Kosmos nije zainteresovan za našu potrebu za posedovanjem, istrajavanjem, partnerstvom, osloncem, tokom života koji smatramo normalnim i poželjnim. Nije ga briga hoće li oni koji su iskusili kosmičku snagu ljubavi ostati zajedno. Jedino se stara da steknemo to iskustvo, ako imamo smelosti i rešenosti.
Kako ćemo se snaći sa prirodnim silama, hoćemo li preživeti i kuda će nas preživljavanje odvesti i da li ćemo morati sami, ili ćemo zajedno sa nekim podeliti izazove i napore, potpuno je naša stvar.
Mi ljudi živimo svoje tripove i žalimo se kako život nije fer i pitamo se da li Bog uopšte postoji i kakva mu je to pravda i zašto bismo verovali u nju kad je nikad ne osetimo i ne razumemo?
Ali to se Boga ne tiče. Kosmosa, prirode, više sile, ili kako već zovete ono što je evidentno veće i drevnije od nas, čemu se molimo, od čega strahujemo, čemu se prepuštamo i šta ponekad u sebi pronalazimo.
U ljubavi, suočavamo se sa tom silom opremljeni svojim nenaštelovanim instrumentima, ograničenim mogućnostima i nedovoljnim kapacitetima. Znamo da nas je obuzelo nešto što nas uznosi, prosvetljuje i poražava i sa čim nemamo uopšte nikakvog izbora, osim da se povinujemo. Jer čak i kad se otimamo, sve jedno je. Naš otpor ni na koji način ne utiče na silu, ali utiče na naše živote. Na to koliko ćemo dugo opstati zajedno u ljubavi. I da li ćemo moći da prihvatimo da će ljubav potrošiti naše kapacitete za njeno doživljavanje i da li ćemo uspeti da budemo dovoljno skromni i hrabri i zahvalni da čuvamo ono što nam je od ljubavi ostalo i da nam to bude dovoljno da ostanemo zajedno.
Ponekad, ne prihvatamo izbor skromnosti. Prezrivo ga odbacimo kao kompromis. I opredelimo se za praktično zajedništvo, neopterećeno silovitim zahtevima ljubavi. Uzmemo nežnost, brigu, zajedničke interese, toleranciju, partnerstvo i podršku, ako smo dovoljno mudri. Ako nismo, možda pristanemo samo i na zajedničke interese. Dovoljno za praktičan, normalan život. Dovoljno da nas drži zajedno, iako se pretežno izbegavamo.
Ko može da sudi o tome šta je ispravan izbor? Možda neko ko veruje da smo imali izbor. Oni koji veruju u višu silu, suzdržavaju se od suđenja.
A oni koji su upoznali ljubav, pre ili kasnije shvate koliko su zahvalni zbog tog iskustva.
Pročitajte još:
