I to radost, u svakom smislu. Onda kad je osećate samo zato što ste ugledali svog dragog, radost koja je uvek prisutna ispod površine svakodnevne komunikacije i uvek spremna da izbije poput gejzira, kroz pore osmeha i toplih pogleda.
Ali i ona radost, koja nije zajednička, koja nije deo onoga što osećate jedno prema drugom, a koju ste dužni da podelite sa partnerom. Njegova radost. Kada vam saopštava dobre vesti, koje su možda dobre za njega, a vas plaše. Ili ste potpuno odsutni i ne reagujete adekvatno. Poslovni put, koji je dugo priželjkivao, unapređenje, bolja plata, ali i više obaveza, zbog kojih će imati još manje vremena za vas. Sebično je ne podeliti takvu radost. Nemojte mu kvariti. Svoje strahove možete iskazati kasnije, ali u trenutku kad vam saopštava dobre vesti, nemate prava da budete mlaki ili negativni, to nije fer i to truje odnos.
Možda je lakše priskočiti partneru u pomoć u trenucima kad je očajan, zbunjen, savladan okolnostima, kad se oslanja na vas. Zbog toga se osećate potrebno i adekvatno, a kad vam kaže „šta bih ja bez tebe“ prosto poželite da češće bude bespomoćan i izgubljen, da biste se češće tako dobro osećali.
Oprezno! Sa ovim ste na granici vampirizma. Biti dobar u priskakanju u pomoć ume da izvitoperi odnos u potrebu da uvek budete od pomoći, odosno da partner uvek bude u poziciji da mu treba pomoć. Tu radost ne igra nikakvu ulogu, odnos postaje bolestan, a vi postajete pijavica.
