O, znamo sve o materijalnim ograničenjima života u Srbiji, o nemanju, sastavljanju kraja s krajem, krpljenju i premošćavanju. Život je kod nas improvizacija za koju vam treba malo talenta i mnogo živaca, ali tako je na svakom ćošku ove planete pune oštrih krivina iz kojih svaki čas neko izleće i zakucava se u ništa. Gledano odozgo, bezlična košnica u kojoj ni približno ne vlada organizacija kao u košnici. Jer previše radilica ne radi svoj posao, nego pokušava da postane matica. A još je više trutova. Crni oblak depresivnih isparenja predstavlja nebo iznad košnice i teško je videti sunce i udahnuti zdravlje.
Teško je, ali nije nemoguće. Zavisi od samo od vas. Od toga koliko ste sposobni da duboko dišete, da gledate srcem i da svojim umom nadlećete crne oblake.
Kaže ovih dana jedna Facebook poruka – zato što ne volite koga volite, ne ljubite koga hoćete, ne govorite šta mislite i ne radite ono što možete, zato ste i nesrećni, a ne zato što živite u Srbiji. Puno je lajkova sakupila ova poruka, pa ako to znači da nas ova istina dira i da je razumemo, onda ima nade za naše blokade. Može zemlja da nam bude uvezana bodljikavom žicom i izolovana stiroporom od ostatka sveta, pa ništa. Ali ako su žice oko našeg srca, a izolacija na mozgu, bićemo nesrećni na bilo kom ćošku sveta.
Potencijalna Srbija vreba iza svakog mračnog ugla, hraneći se našim strahovima i osećanjem sputanosti i beznađa. Potencijal Srbije budi se u svakom dubokom udahu i smešku upućenom svima oko sebe.
Da, živelo se drugačije, bilo je bolje. Osećali smo se slobodno, putovali smo i nismo štedeli za crne dane. Ali sloboda i širina duha nisu objektivne kategorije, nego lično stanje, za koje smo sami odgovorni.
