Jednog lepog preduskršnjeg dana moj dragi dečko me je poveo na vrlo romantično mesto – fudbalska utakmica “beton” lige, kako se on izrazio. Pitala sam ga da li moram, pravdala se da žene donose nesreću na fudbalskim utakmicama (baš kao i na brodovima), ali on mi je rekao da se ovamo jedna ovakva baš očekuje da podigne moral i donese upravo sreću. Eh, to laskanje … Na koje sam tako slaba, iako se graniči sa lažima. Ovakva? Kakva to? Ali ‘ajde … Ne, ne, nisam obula štikle, iako se od ove blogerke to i očekuje, u najmanju ruku. Bila sam u ravnom, a adut su mi bile crne naočare za “vid”, popularne ovih dana (Bog je stvorio svet, sve ostalo je Made in China), sa kojima svi ličimo pomalo na profesorice i svima dobro stoje. Da vam otkrijem tajnu, ponekad ih stavim kad pišem blog i ponadam se da me neki komšija vidi.
Čim smo došli, bilo mi je jasno da ima žena. Navikla sam da tamo ljudi zure u moju boju kose, pa sam marširala pravo, kad je usledilo iznenađenje – “beton” liga nije imala tribine!!! Imala je livade oko stadiona i ogradu na koju se naslone muškarci (i poneka žena) i grickaju semenke, a umesto ljuski pljuju igrače. Šta je tu je, stala sam na predviđeno mesto pored mog dragog i čekala da počne igra. Naravno, kao i svaka žena imala sam “par” pitanja kao npr. sledeća: “A kad će da počne?”, “I, kad se završava?” – ta pitanja bila su u vođstvu. Okrenula sam se da vidim gde bih možda mogla da kupim sok ili vodu, ali najbliža prodavnica bila je dalje od večnosti. I VOILÀ! Izašli su igrači. Plavi-kao naša reprezentacija i Beli – Hm … Pa osim broja, sve im je bilo belo, dakle – Bolničari, kako sam ih ja nazvala. Sa dolaskom igrača, počela su i vikanja sa “tribina”, jedan praznoglavi idiot koji je sasvim slučajno bio i ružan (ni Milka Canić mu ne bi rekla “Dobro veče”) je prednjačio, vikao je takve gluposti i trabunjanja, samo da bi zadivio tri cure oko sebe, koje su umirale od smeha. To je izgledalo kao kad direktor ispriča vic boli glava glup, a ti se odvališ od smeha da ne bi dobio otkaz. Posmatrala sam ih, one su imale kez od uha do uha, a on nos od uha do uha. Strašan prizor! Pokušala sam da se koncentrišem na igru. “Aha, pitam se zašto nose čarape? Što stalno ove sudije nazivaju raznim imenima životinja? Gde je na ovoj utakmici hitna?”, itd. Da pušim, od muke bih zapalila, jer je bilo pomalo dosadno. “Semenke, kikiriki, suncokret!” vikao je prodavac, stvarno nemam pojma što se mučio, kad je bilo svega tridesetoro ljudi. “‘Ajmo napred, žutiiii!!!” Pogledala sam u dragog, on se nasmejao i objasnio mi da je njegov drug verovatno “pod gasom”, pa ne vidi dobro. Šta, zar će sledeće da kaže da su plavi-ljubičanstveni?! Gledaj utakmicu Tina!
Posle dobrih 20 minuta i zurenja u loptu koja ide tamo – ovamo, pa opet tamo, pa ovamo, pa idi mi – dođi mi, došla sam do brilijantnog otkrića, tolikog da bi Arhimed dvaput rekao “Eureka!” iskačući iz kade. Naime, “provalila” sam shemu fudbalske povrede i foliranja. Jedan od plavih je pao, ja sam panično pitala dragog da li je Plavi dobro, on se nasmejao i rekao da se dotični folira. Začuđeno sam gledala u Plavog i shema je bila sledeća – pad, hvatanje za glavu i grimasa bola, savijanje, hvatanje za nogu, jaukanje i još grimasi bola, dotrčavaju sudije i hitna (ako je ima, u ovom slučaju – ne), malo ćaskaju, verovatno o vremenskoj prognozi, podižu ga, on šepa i još ga “boli”, šepa bez pomoći ostalih i odjednom – gle, čuda – trči po terenu! Možda sam umislila, čekala sam sledeće “povrede”. Pad i opet isto! Raspored ne mora da bude baš ovakav, ali svi elementi su tu. “Gledaj ga sad – hvatanje glave, boli ga, hvatanje noge …” objašnjavala sam dragom, ali on nešto nije bio oduševljen mojim otkrićem, nastavio je da gleda dalji tok utakmice. Ja sam se osećala u najmanju ruku kao Šerlok Holms sa nezainteresovanim Votsonom pored sebe.
Utakmica nije bila mnogo zabavna u nastavku, osim što su Plavi dali Bolničarima smešan gol, kakav ja (slabi poznavalac i gledalac fudbala) nisam videla, što bi moj tata rekao “golmanu kroz noge”, bukvalno. Jeste im par puta lopta odletela na komšijsku njivu i nesrećnim slučajem ubila kravu, ali dobro. Zviždaljka je označila kraj, onaj idiot je prestao da viče, cure da se blentavo kikoću, više niko nije psovao, neki su još komentarisali “beton” ligu, a ja … Ja sam otišla na kafu sa mojim dragim i drugaricama i odlučila da ovakvo iskustvo i ovakvo otkriće zaslužuju da budu pomenuti kao stvar u kome i žene mogu učestvovati svojim pronicljivim i oštrim zapažanjem. Do sledećeg pisanja, Šerlok Holms sa brcima Herkula Poaroa i umom Agate Kristi vas pozdravlja!
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
