Tragaoci za srećom uopšte ne veruju da sreća može toliko blizu da im priđe, da ne mogu da je vide od sopstvenog nosa. Zato što stalno gledaju u horizont, oni ne vide dalje od…sopstvenog nosa.
Opremljeni kao svi pravi istraživači, za duga putovanja, odricanja i napore, samo sa najosnovnijim potrepštinama, spremni za preživljavanje u teškim uslovima, na pentranje po planinama i silaženje u jame, za prekookeanske plovidbe u potpalublju i čarter letove u prtljažniku, sigurni su da je to zakopano blago tamo negde i da će biti nagrađeni prolaskom ispod duge, ako se dovoljno namuče i napate i naputuju.
Na sve su spremni, osim da se opuste i prestanu da napregnuto zure u nove daljine koje treba osvojiti. Da zažmure i dozvole sebi da osete sreću tek onako, ničim izazvanu. Sreća je za njih ideal, nešto što zaslužiš nakon mnogo odricanja, pa se zato najčešće odriču sreće koja im titra pred nosem i zaklanja vidik, jer to sigurno nije ona prava.
Tako oni žive u svojim bajkama o izgubljenom blagu i svetom gralu i potrazi preko sedam mora i sedam gora, ispunjenoj junačkim delima, dok je njihova stvarnost zapravo obično previđanje obične sreće. Tražeći nešto uzvišenije, ničim nisu zadovoljni i neprekidno sabotiraju svakodnevne životne ponude.
