Od Ikara na ovamo, shvatili smo da čovek nije ‘tica, ali nismo prestali da gradimo mitove o letenju i da sežemo nebu pod oblake u mislima, osećanjima, u avionima i raketama. Jedino što u kolektivnoj svesti nismo makli mnogo dalje od herojstva i požrtvovanja muškarca koji leti, pa makar se spržio i survao i od ideje da žena može leteti jedino na metli. A kao takva, zna se šta je. Veštica. I zna se šta joj sleduje. Lomača.
Leteći muškarac biva kažnjen propašću, jer želi da dosegne Boga i da zauzme mesto koje mu ne pripada, a Ikar je simbol ega naduvanog poput balona, koji drsko uzleće i biva probušen i bačen na zemlju, gde pripada. U realan svet. Odatle, u modernom mitu uzleće poput Feniksa iz sopstvenog pepela u kostimu Supermena, muškarca koji je svoj ego, svoju moć i svoje težnje stavio u službu sirotog, puzećeg sveta, kome, sve u svemu i nema neke pomoći.
Ženskih letećih heroina nema. Ne može to ljudski um da zamisli, a što ne može da zamisli, ne može ni da proda. Ženi pripada metla i kraj. Doduše, Hari Poter je prilično objedinio metlu i prodaju, ali ako je to metlu učinilo simpatičnom, ni malo nije doprinelo simpatiji prema ženskom letenju. Hermiona je u toj priči sva nekako veštičava, koliko god da je pametna i dobronamerna. Žensko je to.
Ima suštinskog razloga za rodnu i herojsku izopštenost letećih žena. Heroji su mit. Ikar je mit. Supermen je mit. Oni su izmišljeni. Oni su simboli.
Za razliku od njih, veštice su stvarne, pa makar i da nikad nisu pipnule metlu u životu. Mit je da su zle. Nisu uvek. Često jesu, naravno, ali nisu sve. Ima veoma prosvetljenih veštica i veoma savremenih i veoma plemenitih. Ne koriste menstrualnu krv i slepe miševe, lete avionima i brinu se o svojoj porodici, poslovne su i uspešne.
