Zaljubljenost je prilično glupava i mada je doživljavamo kao neophodnu početnu fazu ljubavi, ona to najčešće nije. Počinje i završava se sama u sebi i kad pokušamo da shvatimo šta nas je to toliko fasciniralo u osobi u koju smo bili zaljubljeni, otkrićemo uglavnom glupave stvari. Divili smo se telesnom izgledu, a možda smo i izražavali to divljenje izgovarajući idiotske rečenice, kao što su “divim se tvom dupetu” ili “divim se načinu na koji ti se gornja usna malo iskrivi kad se smeješ” misleći da dajemo laskav kompliment ili da izražavamo nežna osećanja. Divljenje je kompleksna emocija i ne možemo je gajiti prema dupetu ili usnama. Tojest, možemo, ali to nije divljenje, to je hormonsko divljanje.
Divljenje otvara vrata percepcije
Kad se divimo nekome koga još ne poznajemo, divimo se utisku koji ta osoba ostavlja na nas, iz razloga koje ne možemo tačno da definišemo. Ali taj utisak izoštrava naše opažanje – ako ne podlegnemo divljenju plavetnilu njegovih očiju, zapazićemo da se divimo smirenosti kojom on zrači i otkrićemo da sa tom istom smirenošću pristupa rešavanju problema, zbog čega ga i drugi ljudi poštuju. Možda se divimo nečijoj vedrini i živahnosti, a kad otkrijemo da to nipošto nije površnost, nego osobenost nečijeg poimanja života, koja prožima sve što on radi, naše divljenje postaje trajno.
