Tražimo idealnog partnera. Ili makar kompatibilnog, ma šta to značilo. I valjda očekujemo da će taj neko, sa kojim se slažemo, delimo osećanja, vrednosti i planove, kliziti sa nama glatko kroz život, da nam neće praviti probleme, a pomoći će nam da rešimo svoje. Sebični smo, u stvari. Tražimo nekoga da nam bude dobar, da ne smeta i da pomaže, a zaboravljamo da je uvek u pitanju osoba sa sopstvenom ličnošću, iskustvima, strahovima, težnjama i zamislima o ljubavi, koje se negde podudaraju sa našim, a negde su totalno suprotne. I ta osoba je takođe sebična. Dakle, treba da računamo sa otežavajućim okolnostima i da uradimo ono što je do nas, umesto da partneru prebacujemo da ne želi da se koriguje i da izbegava bliskost.
Da vidimo, šta je do nas, a ne do njih:
Poverenje
Ako čekamo da neko zasluži naše poverenje, stavljamo ga u poziciju da nam dokazuje nešto što mi u suštini ne mislimo da može da nam dokaže i zadržavamo položaj moći onoga ko sudi i presuđuje. To nije fer. Poverenje se može pokloniti. Rizik je to, naravno. Ali pre će se pokazati kakav je onaj kome u startu date nezaslužen poklon – možda se pokaže dostojan, a možda ne, ali tako bi ispalo i ovako i onako.
