Od progona veštica do terora u Parizu – bojim se da se ništa stvarno nije promenilo. Ljudi su i dalje sposobni da ubijaju ljude u ime pročišćenja i progona zla, u slavu nekog boga.
Strah me onih što metanišu, a bogami se jezivo plašim i ovih što se krste. Oni što meditiraju, levitiraju, jogiraju i tibetaniraju ulivaju mi malo poverenja, zato što poštuju život. Svoj možda ne toliko, koliko život uopšte, kao pojavu i kao ideju, pa zato kažem da mi ulivaju malo poverenja – premalo individualnosti u toj svesti, čini mi se, onako kad posmatram odozgo, pokušavajući da vidim postoji li negde neka kolektivna snaga koja nije kolektivno ludilo.
Uvek sam spremna da svoju veru poklonim pojedincu, da se zakunem u individualnost i da zapalim luster sveća autentičnosti.
Jer tako mi nalažu zdrav razum i svest. Oni kažu da smo loše preveli “Bog je jedan” i totalno se zajebali (ili je to bila svesna diverzija crkve koja je u svoje vreme bila jedina politika) jer je ispravno “Bog je jedno” što jednosti daje potpuno drugačije značenje.
Dodelili smo Bogu individualnost, odredili smo da će stanovati u crkvama, džamijama i hramovima i uvalili smo mu sopstvenu odgovornost. Kako ja vidim stvari, slaveći tog takvog boga, odričemo se i svoje pojedinačnosti i svoje odgovornosti za svoj deo u ukupnoj jednosti.
I sad se molimo za Pariz. Molim? Kome bre da se molim?
Molim vas, nemojte se moliti ni za šta, učinite nešto.
Svaka kriza je prilika da se suočimo sa gomilom sranja i da krizu transformišemo u razvoj i napredak. Zašto to ne činimo? Zato što mislimo da smo mali i nemoćni. Šta mi uopšte možemo da uradimo protiv giganata religije, politike, oružja i masovnog ludila?
