Koliko god da smo svesni i samosvesni, zadovoljni sobom, pozitivni, ambiciozni, velikodušni, radosni i ispunjeni, ima momenata kad ni sami sebe baš ne gotivimo. Kad ne možemo da donesemo odluku, ne shvatamo da ne utičemo na situaciju u kojoj se nalazimo, ne prihvatamo tuđe odluke, durimo se, tvrdoglavi smo, žurimo i površni smo i smaramo se i propuštamo da uočimo šta je važno, a šta nije, frustrirani smo, sukobljavamo se sa drugima – i sami sa sobom. Tada nam je teško da volimo sebe. Kad se drugi tako ponašaju, teško nam je da volimo njih.
Ono što u celoj priči nije teško, a ipak je najteže, jeste da shvatimo da nas je teško voleti onda kad i sami sebe ne volimo, kao što nam je teško da volimo one koje volimo, kad ni sami sebe ne vole. Ali niko nikada nije rekao da je ljubav laka, da nikada nije teret i da svoju lakoću sama nosi, a nosi i svu našu težinu sa sobom. Jer to nije tako, iako nam se ponekad čini da jeste i da samo tako treba i da bude.
