Danas je lako biti fotograf. Ili, možda je bolje da kažem “fotograf”. Uzmeš telefon, fotkaš bilo šta što misliš da je “kul”, doradiš fotku u fotošopu ili, još bolje, dodaš neki od Instagram filtera i to je to. Ti se baviš fotografijom. Ti si fotograf. Pa, čast izuzecima, ali ne, nisi.
Bavljenje fotografijom ne podrazumeva samo pritiskanje okidača na fotoaparatu ili dugmeta na mobilnom telefonu. Ipak bi trebalo nešto da znaš i o kompoziciji, planovima, uglovima snimanja, a definitivno bi trebalo da znaš nešto i o samoj istoriji fotografije. Naročito da bi se shvatio njen značaj, jer danas dobijamo sve na gotovo. A ranije…
Ranije nije bilo moguće odmah videti svoju fotografiju. Ranije čak sve fotografije nisu ni uspevale!
Prvi “fotoaparat” bila je tzv. camera obscura što u bukvalnom prevodu znači mračna soba sa otvorom na zidu kroz koji se obrnuta slika prizora projektovala na suprotan zid. Ipak, da bi nastala fotografija, osim poznavanja ovog principa, bilo je neophodno poznavati i pravila optike, ali i hemije. Jer, hemičari su znali da određene supstance menjaju svoju boju kada su izložene svetlosti.
Godina koja se uzima kao godina pronalaska fotografije je 1839, kada je na svečanoj sednici Francuske akademije predstavljen proces stvaranja dagerotipije. Reč je o jedinstvenoj, originalnoj slici na posrebrenoj bakarnoj ploči koja je vidljiva i kao pozitiv i kao negativ, u zavisnosti od ugla posmatranja. Pre toga je Nieps, “otac fotografije”, 1826. godine napravio prvi snimak na fotoosetljivom materijalu koji je nazvao heliografija (“opisivanje Sunca” jer je eksponiranje trajalo čak 8 sati na jakom dnevnom svetlu, a u toku tog procesa Sunce je dva puta “uhvaćeno” i to na suprotnim stranama). Zamislite samo da ekspozicija prilikom fotografisanja vašeg selfija pred grad traje tako dugo!
