Kako ljubav? Je l’ imaš nekog momka? Pitaju vas svi, otprilike od šesnaeste godine, pa nadalje. Jer, šta? Normalno je da vas dotle sputavaju i da vam govore da je prerano i da svakako ne bi trebalo da stupate u seksualne odnose i pričaju vam svašta grozno o rizicima polnog života, ne bi li obuzdali vašu radoznalost, ukrotili buđenje ženstvenosti i naveli vas da još malo budete dete. A onda, oko šesnaeste vas već svi vide kao devojku, koja je samo na korak od mlade žene, a svaka devojka i mlada žena treba da ima momka. Kao da momak raste na drvetu i kad sazrite (ne momak, nego vi) samo priđete i uberete ga, onda kad svi misle da smete i da je regularno, čak preporučljivo.
I svi očekuju da se uključite u taj svet ljubavnih odnosa, kao da ste se u njemu rodili. A trebalo bi da jeste. Mislim, valjda se svi rađamo barem kao posledica tih ljubavnih odnosa, to nas sigurno opečati na neki način. Recimo, označi nas kao škart. Utisne nam u srce žig večito gladnih ljubavi, pažnje i odobravanja i pošalje nas u svet, kao da smo normalni. I svi znaju šta je to normalno, samo smo mi nesigurni po tom pitanju, osvrćemo se kradom, u strahu da ćemo ugledati svoje unutrašnje šaptače i onda ćemo sigurno znati da smo nenormalni. Svi drugi imaju više samopouzdanja, ili barem više bezobrazluka, što u krajnjem zbiru izađe na isto, jer svako može da nam natrlja nos tim prostim pitanjem kako ljubav, je l’ imaš nekog momka, a kad mi u neprilici promrmljamo nešto kao pa još neee, onda oni kažu, a, pa vreme ti je da nađeš nekog. Ili još gore, tako lepa devojka, a još nema momka – e tad se stvarno osećamo kao da su nas privezali za stub srama i ne znamo da li ćemo preživeti ruganje.
