“Ti mene nosiš”, film hrvatske rediteljke Ivone Juke doživeće svoju srpsku premijeru 7. aprila u Beogradu. Ovo ostvarenje rezultat je regionalne koprodukcije u koju su uključene Hrvatska, Slovenija, Srbija i Crna Gora, uz podršku Euroimages. Prikazivanje filma u svim bioskopima u našoj zemlji počinje u aprilu mesecu.
Film koji govori o kompleksnoj temi, o odnosu oca i ćerke, nagrađivan je mnogim nagradama od kojih je i kao crnogorski predstavnik za prestižnu nagradu Američke akademije za filmsku nauku i umetnost, ali i brojnim drugim nagradama među kojima su: Avantura Film Festival u Zadru i LET’s CEE u Beču, Zlatna Arena za najbolju fotografiju (Mario Oljača) i najbolje vizuelne efekte (Nebojša Rogić Roga i Zoran Culić), Zlatna Breza (Helena Beljan), Herceg Novi, nagrada za najbolju režiju (Ivona Juka).
Rediteljka Ivona Juka ponosna je na uspeh filma, ali i na koprodkciju i saradnju sa našom zemljom kao i sa zemljama regiona. Posebno je ponosna na odabir glumačke ekipe koja je temu filma približila publici. O filmu, profesionalnim uspesima, kao i ličnom mišeljenju o kulturi na našim prostorima razgovarali smo sa rediteljkom filma koji ćete uskoro imati prilike da pogledate u Beogradu.
WANNABE MAGAZINE: Tema filma “Ti mene nosiš” je odnos između oca i ćerke. Na našim prostorima najčešće je bio opisisvan odnos između dece i roditelja istog pola. Šta Vas je navelo da se odlučite baš za ovu temu?
IVONA JUKA: Hrvatska vikipedija pod “kći“ navodi da jedino japanska kultura više ceni ženskog potomka od muškog, ali opet iz pragmatičnih razloga. Zbog visoke prosečne starosti stanovnika smatraju da će se ženski potomak bolje brinuti o njima u starosti. Engleska vikipedija navodi da će kod usvajanja 80 posto parova odabrati žensko dete. Ovo su, jasno, uopšteni podaci, nisu bilo čiji lični stavovi, niti su moji razlozi za ovaj film, mada na neki način ima veze i sa mojim filmom. U patrijarhatu, otac je glavni, on nosi i obezbeđuje sve, a sin je naslednik te uloge, ženski potomak je zanemaren. U mom filmu, ćerke “nose” svoje očeve, iako im istovremeno trebaju očevi, tako da je i uloga očeva značajna. Čak u jednoj priči otac je dominantniji nego u drugim pričama, što je logično, obzirom da je njegova očinska uloga veća, jer reč je o odnosu oca i desetogodišnje ćerke. Nisam ovaj scenario napisala iz feminističkih pobuda, u filmu muškarci imaju jednako važne uloge, ali sam htela da ispričam priču sa aktivnim, snažnim ženskim karakterima i upravo iz pozicije ćerke, identiteta koji nije slavljen niti opevan.
Da li ste mišljenja da ovom kompleksnom, ali za jednu devojčicu vrlo važnom odnosu do sada nije davano dovoljno prostora u medijima na prostoru bivše Jugoslavije?
Jedan događaj sa mojom rođakom mi je skrenuo pažnju na dečju percepciju, ali i na dečju vizuru koja je ponekad jasnija i tačnija od naše, lišena licemerja. Ušla sam sa mojom malom sestričinom u prodavnicu kad je ubijen Gadafi, imala je samo tri i po godine i novine su bile u njenoj visini, naslovnice dnevnih listova sa mrtvim Gadafijem, na štenderu, u visini njenih očiju, baš na samom ulazu. Odmah se uzbudila i pitala me: “Šta je ovom čiki?” Nikad tako nije reagovala na gole grudi i druge sadržaje o kojima ovo društvo toliko priča kako nije primereno za decu. Goli ljudi je nikad nisu uznemirili, jer ona kao trogodišnjakinja, ono što ovo društvo uporno naziva neprirodnim, ne vidi neprirodno, ali taj leš na naslovnici je videla kao nešto uznemirujuće i šokantno. Zatekla me svojim pitanjem, nisam znala što da joj odgovorim, a onda sam joj rekla: “Čika je umoran, jako se uprljao i spava”. Mrzela sam sebe zbog tog odgovora, ali nisam znala šta da odgovorim troipogodišnjakinji, jer me uznemirila njena uznemirenost i šok kakav od nje nisam doživela.
Sa jedne strane sam je želela zaštititi od šoka, a sa druge strane, mrzela sam sebe što je lažem ili što u tom trenutku nisam pametnija da nađem neki drugačiji odgovor. Ona je i dalje zurila u sliku javnog smaknuća, dok sam je vukla prema nečemu drugom i pokušavala da joj odvučem pažnju. Tada mi je prošlo kroz glavu kako bi neko sigurno reagovao da je u tom dućanu u njenoj vizuri stajala pa čak i soft pornografska fotografija, ali na iskasapljen leš, niko se nije obazirao, pored toga su prolazili kao pokraj obične slike, ona je jedina bila uznemirena. Klinci su inteligentni i razumeju puno više. Intuitivno razumeju i ono što je izvan njihovog iskustva, čak i kad su jako mali, često imaju jasniju i ispravniju percepciju od nas odraslih. Upravo to sam htela prikazati kroz lik Dore. Ona pre dođe do ključnih spoznaja od odraslih likova.
Glavni likovi su tri devojke koje vode potpuno različite načine života. Možete li nam reći šta je glavnim likovima zajedničko u filmu?
Njih tri nemaju ama baš ništa zajedničko, osim što su sve tri ženskog roda i što imaju odnos s ocem. Upravo takve sam ih htela prikazati, ne pod zajedničkom imenicom – žene, već kao – osobe, svaku drugačiju. Dora je desetogodišnjakinja koja tek gradi odnos s ocem Vedranom, odmetnikom koji nije video svoju porodicu nekoliko godina. Ives je u tridesetim, radi kao realizator jako uspešne serije, ali nepovratno gubi svoj lep i izgrađen odnos s ocem profesorom Ivanom, koji boluje od demencije. A Nataša je žena srednjih godina, uspešna producentkinja koja je trudna s partnerom Marinom, s kojim je više ne veže ništa osim zajedničkog posla. Kad je pritisnu problemi sa svih strana, koji počinju ličiti na zaplete serije koju proizvodi, ona se odlučuje da se suoči sa svojim ocem s kojim je davno prekinula sve veze. Kao što vidite, osim što su različite, imaju i drugačije priče: jedna ćerka tek gradi odnos s ocem, druga ga nepovratno gubi, a treća ima potrebu vratiti se na davno porušene mostove. “Ti mene nosiš” je priča o iskupljenju, čak oslobođenju od vlastitog ega, o ličnoj transformaciji, promeni.
Kako biste opisali muške likove u filmu, koji takođe imaju značajne uloge?
Voja Brajović igra Ivana, profesora koji boluje od demencije i napravio je sjajnu ulogu. Za njega i Lanu Barić, koja igra njegovu ćerku Ives i koja je nedavno osvojila nagradu na Festu za najbolje glumačko ostvarenje, svuda u svetu publika mi je govorila da su maestralni. U Francuskoj, predstavnici TF1, zatim StudioCanal-a, francuski producenti su me baš mnogo pitali za razne glumce, a njihova imena su čak zapisivali. Francuzi imaju čak poseban izraz za “režiju glumca”, rekli su mi da nisu dugo videli ovako dobro režirane glumce, što je ogroman kompliment od ljudi iz najjače kinematografije u Evropi, s najvećom tradicijom, zapravo nacije koja je izmislila film. Isto su nam govorili i Nemci, zatim Skandinavci i mnogi drugi. U Americi su nam čak nakon različitih projekcija rekli da su nakon petnaestak minuta zaboravili da gledaju film s titlovima, da su imali osećaj da razumeju što glumci govore! A oni su tek publika koja nije navikla da gleda filmove s titlovima za razliku od nas Evropljana, tako da je to možda najveći kompliment. I zato vam ne mogu opisati te uloge. Mogu samo reći da sam radila sa izvrsnim, divnim glumicama i glumcima, čije kreacije uloga treba da pogledate.
S obzirom na to da je tema filma vrlo kompleksna da li je zato realizacija ovog projekta trajala čak pet godina?
Mi smo koprodukcija nekoliko zemalja i inicijalno smo u Hrvatskoj dobili petinu budžeta ovog filma. Mnogo vremena je zahtevalo skupljanje sredstava za određene etape filma, ali isto tako neke etape su zahtevale dosta vremena zbog kompleksnosti realizacije. Na primer, zvučna slika u filmu je izuzetno komplikovana i zahtevna i postprodukcija tona je dosta trajala. Dakle, razlog je najviše finansijske prirode, a neke etape su trajale koliko je zahtevao proces nastanka ovog filma.
