Ah, to je dijagnoza mog života – idem okolo sa šrafcigerom, motorcanglama, testerom, brenerom i sekirom, ovde odvrnem, onde zavrnem, tamo stisnem i povučem, ovde prestružem, tamo pretrupim pa malo spržim, da spoj sraste čisto… I da li mi je neko rekao hvala? Ali zato su mi rekli da gledam svoja posla i ko sam ja da nekome otvaram oči i bolje da rešavam probleme u svom životu i da sam nedojebana. Eh, kako se usuđuju? Mislim, kako se usuđuju da na meni koriste šrafciger, sekiru, brener? Ja ne kukam zbog svojih problema, a kad zakukam, onda se obratim nekom majstoru i slušam i radim šta mi se kaže. A ovi što kukaju, a ne žele da se popravljaju, što onda kukaju kod majstora? Neka idu kod drugih kukavaca, pa neka kukaju zajedno.
Pa, ako patite od želje da pomognete ljudima i stalno privlačite neke kukavce kojima nikako ne uspevate da pomognete, to je zato što:
Nikome nije moguće pomoći ako to ne želi
A sad bez zezanja, imam u iskustvu zahvalnost onih kojima sam nešto malo pomogla. I stvarno nemam nikakav osećaj da sam nešto bogznašta uradila. Izgovorila sam neke prave reči, u pravom trenutku, kad je taj neko bio spreman da se pokrene i samo mu je nedostajalo neko razjašnjenje, pravac, svetlost iz drugačijeg ugla, pa da sam promeni percepciju, pokapira stvari, da mu se slože kockice i da uradi ono što treba. I to su moji bliski prijatelji, koji me poznaju i veruju mi, kao i ja njima. Ljubav je tu sve odradila, u stvari. Ali mnogo više iskustva imam sa onima kojima ništa nisam mogla da pomognem i pored najbolje volje, ljubavi i upornosti. I pored toga što su vapili, kukali i tražili pomoć. Jer oni u suštini nisu hteli da učine nikakav pomak, nisu želeli da promene sebe, nego su hteli da se promeni sve i svi oko njih. Hteli su da se desi neko čudo i da više ne bude kao što jeste, da bude kao što je bilo, pre nego što je počelo da bude kako jeste – nisu hteli da prihvate realnost i svoju odgovornost u njoj. Svi u sebi imamo taj otpor, a poneko uspe da ga ponekad prevaziđe.
