Spadate u osobe sa kojima je lako dogovoriti se, koje je lako voleti, koje ne kukaju i ne prave probleme, nego ćute i rešavaju ih. Niko ko vas dobro poznaje, kao ni neko ko vas je tek upoznao, ne bi rekao da ste teška osoba. Jer niste. Vi ste prilagodljivi, volite da vas vole, volite da atmosfera bude pozitivna, ljubazni ste i predusretljivi i činite da se sve što je u vašoj moći odvija glatko. Tako se ponaša većina miroljubivog sveta, ali održavanje mira je strateški napor da se pronađe kompromis, da se napravi ustupak i da se izvede čudo iz poslovice “i vuk sit i ovce na broju”. To znači da vuka treba nahraniti nečim drugim i udaljiti od ovaca, što dalje znači da se podrazumeva da ćete to uraditi vi, jer niko drugi neće da rizkuje sa skretanjem pažnje vukovima. Vi se prilagođavate svakoj situaciji i svim zahtevima, efikasni ste i spremni na saradnju, u ime mira, sitosti i neodranih koža. Sve je u redu dok vi nalazite sebe u toj priči. Ali, da li umete da se zauzmete za sebe i da se sukobite, ako je potrebno i ako prilagođavanje i kompromisi ne uspevaju da reše problem? Ili ste spremni da se žrtvujete po cenu sopstvenog trajnog nezadovoljstva? Da li ste suviše prilagodljivi?
Ima ljudi koji prosto ništa ne žele da trpe – uopšte ne pokušavaju. Oni se organizuju tako da se drugi prilagođavaju njima. Ako im smeta muzika i razgovor dok rade, oni postižu da se svi utišaju, da šapući i hodaju na prstima, ako baš moraju da pričaju i da se kreću. Za razliku od njih, prilagodljivi će se prilagoditi bučnoj radnoj atmosferi, naučiće da se isključe i da se dobro koncentrišu, što je vrlo korisna i hvale vredna veština. Međutim i prilagodljivi su ponekad rasejani, imaju težak dan i nije im dobro, pa ne uspevaju da održavaju nivo pažnje, koji im je potreban da rade u živahnoj atmosferi. Ako ste suviše prilagodljivi, trpećete i svoje stanje i dodatni pritisak da se usredsredite na posao i učinićete dodatni napor da se otresete žamora koji vam smeta. Uspevaće vam na momente i silno ćete se namučiti da završite posao. Neće vam pasti na pamet da kažete kolegama da vam nije dobro i da vam smeta sve što vam inače ne smeta i da ih zamolite za razumevanje, odnosno, tišinu. A posle toga ćete se osećati kao žrtva – sopstvene gluposti. Zašto vi to trpite, pitaćete sebe? Ako vam nije bilo dobro, nije trebalo ni da dođete na posao, a ako ste već došli, trebalo je da se pozovete na kolegijalnost. Da li ste očekivali da neko primeti da vam nije dobro i da vam sam ponudi ono što niste tražili? To nije fer. Da ste se zauzeli za obezbeđivanje uslova koji su vam potrebni, pružili biste priliku kolegama da pokažu kolegijalnost, a ovako ćete ih nepravedno optuživati da su ravnodušni i sebični. Sa ovakvim osećanjima i mislima, prekoračili ste toleranciju, ušli u zonu trpljenja i postali žrtva – a to je vrlo nezdravo izvrtanje realnosti.
