Izgleda da ćemo posle pojma dating, morati da usvojimo i pojam situationship, kojim se na engleskom odlično opisuje ono što najčešće imamo, dok maštamo o relationship. Jer su nam veze postale bliže situacionom, nego romantičnom odnosu – češće konformistički, nego izbor srca. Situaciona veza se odvija u zoni komfora i nema nikakvu tendenciju da iz nje izađe i zarobljava nas na isti način, na koji svaka inercija sputava akciju i čini napor pomeranja sa mrtve tačke gotovo herojskim podvigom.
Hoćemo prednosti veze, bez komplikacija
Situaciona veza je racionalna. Nastojimo da uzmemo ono najbolje, da “pokupimo kajmak” i da od odnosa sa partnerom uzmemo samo zadovoljstvo i uživanje, preskačući sve komplikacije koje nosi romantična veza. Ali tako odbacujemo istinsku povezanost, pravi odnos koji se sastoji od mnogo čega kroz šta treba da prođemo zajedno, a u jednoj vezi najdragoceniji su teški momenti koje smo zajedno prebrodili – to nas povezuje više nego bilo šta drugo. I kad uzmemo samo zadovoljstvo, a odbacimo sve one iracionalne delove, kao i sva praktična, dosadna i svakodnevna pitanja zajedništva – ostaje nam samo seks.
Seks je jedina razmena koju imamo u vezi
U suštini, seks možemo imati sa svakom osobom koja nas fizički privlači, bez obzira na to kakva je ta osoba i da li sa njom imamo bilo kakav drugi vid povezanosti. Od situacionog partnera ne tražimo da zadovolji naše intelektualne i duševne potrebe i standarde, jer tada bismo morali da se udubimo u odnos i da prihvatimo njegove komplikovanosti, razočaranja, nesavršenosti i da prihvatimo drugu osobu takvu kakva je, a to je čin ljubavi. Ako se ograničimo na telesnu razmenu, razvićemo površna osećanja, koja lako možemo da pomešamo sa ljubavlju. Telesna hemija je moćna, ali nije dovoljna da bi veza bila kompletna.
Nećemo da budemo sami
Važno nam je da imamo relationship status – na društvenim mrežama, kao i u životu. Ali ako bi nam Facebook ponudio opciju situacionship, da li bismo bili dovoljno pošteni da je odaberemo? Imamo nekog koga viđamo i to nam daje osećaj da smo vrednovani, da nismo usamljeni luzeri, da smo vešto izbegli zamke i samoće i emotivnih komplikacija, a zapravo smo prazni i nezadovoljni. Možda se više i ne pitamo gde je naša srodna duša i ne čeznemo da se zaljubimo do ludila, jer to je tako naporno. Nismo sami, dakle normalni smo, ništa nam ne fali.
