Možda mislite da nam nije potrebno da pomažemo drugima? Da to činimo zato što ne možemo da izbegnemo, što nas tera dužnost, ili smo se prosto zatekli u situaciji da je nekome potrebna pomoć, pa reagujemo spontano. Da bi se svaka pomoć mnogo efikasnije obavljala, kad bi svako pomagao sam sebi i gledao svoja posla? Sve je to sasvim tačno i sasvim u redu sa jedne strane, ali ta strana je najčešće izražavanje nezadovoljstva i bunta protiv preopterećenosti potrebama drugih, kojima stalno izlazimo u susret I kojima stalno treba neka pomoć – a to su uvek naši najbliži, koje ne možemo da otkačimo, jer nam treba predah. Ponekad su bespomoćni najsebičnija stvorenja na svetu, jer su u takvom uzrastu – deca i starci.
Klinci ne umeju da vas poštede, da vas ne probude kad spavate, jer je njima nešto važno i uopšte da ne izdrame i pokidaju vam živce zbog bilo čega što je njima važno. Oni traže, zahtevaju, insistiraju i ne obaziru se na to što ste im sto puta rekli da vas upozore na vreme (barem dan unapred), kad treba nešto da im se nabavi ili pomogne oko škole. Dečije potrebe su vrlo dugo urgentne – i onda kad vi odavno prestanete da ih smatrate decom. Starost takođe spada u uzrast u kome ponovo oživljava dečija sebičnost – stari ljudi, suočeni sa završetkom života, često prestanu da mare za sve oko sebe i potpuno ih ne zanima da li vi treba malo da se odmorite da biste mogli i dalje da ih servisirate.
