Kao da to što se loše osećate nije dovoljan razlog, a izgleda da nije, jer smo često spremni da tolerišemo svašta i odugovlačimo, zato što je teško raskinuti. Možda ćemo se osećati još gore, ako raskinemo vezu koja još nije dovoljno “odležala” da bismo je smatrali vezom. Da bismo bili sigurni da smo dovoljno uložili i da nećemo ispasti površni (u čijim očima?), da bismo se uverili da neće postati bolje, često čekamo da postane gore. Ali zaista ne treba mnogo vremna da shvatimo da nas neko ne tretira kako treba i da nam to ne treba. Možda smo najzad ušli u neku vezu, pa ne želimo da opet ostanemo sami, iako nam u toj vezi nije dobro. Možda ni sami sebe ne tretiramo bolje, nego što nas tretira partner zbog koga se loše osećamo. Evo nekih sasvim validnih razloga, zbog kojih treba da prevaziđete osećanje da bolje niste zaslužili.
Raskinite ako ste pored partnera konstantno emotivno gladni. Ne treba vam neko ko će vas voleti manje nego što vam treba i pored koga ćete uvek osećati prazninu. Destruktivno je produžavati vezu u nerealnom očekivanju da će vas partner zavoleti, da će postati pažljiviji i posvećeniji. Tendencija u normalnim vezama je da se ta pažljivost i posvećenost vremenom smanjuju, pa da se onda borite da održite ono što znate da ste imali i da vam je potrebno. Tada vredi potruditi se i dodatno ulagati, dok se nedvosmilseno ne uverite da ne vredi i da se prisnost potrošila. Ali ako je slučaj obrnut, ako od početka nema dovoljno emotivne povezanosti, dovoljno ljubavne hrane za vašu dušu, stvari se neće popraviti zato što ste vi strpljivi i spremni da se žrtvujete.
