Poznajete taj osećaj. Da uopšte ništa spektakularno ne očekujete od partnera. Ne očekujete da bude duhovit i blistav, kad znate da on to nije. Ne očekujete da se ponaša junački i viteški, kad znate da je kukavica i da mu treba puno podsticaja da u njemu proradi i preovlada dobrota, osećanje dužnosti, namera i rešenost i da prevaziđe strah od konfrontacije, akcije, inicijative. Ne očekujete da bude otvoren i neposredan, jer ste već odavno navikli da tumačite njegove znakove pored puta, njegova stavljanja do znanja, njegova podizanja obrve, ravne poglede, poglede iskosa, gledanje kroz vas, njegov ravan ton kojim izgovara jednosložne reči, njegov cinizam, ćutanje i rečitost, njegov dodir, njegovo prisustvo i odsustvo. Znate ga napamet i ne očekujete od njega ništa, a opet, zaprepastite se kad vidite koliko i on sam od sebe ne očekuje ništa, kako dozvoljava sebi da bude glup, arogantan, bahat, sebičan, hladan, pakostan. Kad mu polazi za rukom da bude sve ono što inače suštinski nije, a što mu uopšte i ne treba da bude, pored svega onoga što suštinski nije, a baš bi mu dobrodošlo da je makar pomalo ponešto od svega toga.
