U malom gradu, kad nemaš auto, a nemaš ni gradski prevoz, ili ideš pešice, jer je sve blizu – od početne tačke A na severnom kraju grada, do krajnje tačke B na južnom, stigneš za pola sata, ako ne žuriš – ili se voziš bajsom, ili ideš taksijem (10 minuta najduža vožnja). Ali kad ste samohrana majka u malom gradu, bez auta i gradskog prevoza i na bicikl ne možete da okačite sve što nosite sa sobom, taksi vam štedi vreme, živce, a naročito kičmu. Bez obzira na veličinu grada, status veze i vreme i cenu vožnje, ipak vam se može desiti (a verovatno vam se već i desilo ako se često vozite taksijem) da imate čudne susrete i vodite čudne razgovore.
Izvini, si to razgovarao sa bivšom ženom?
Na zadnje sedište ubacim ranac i kese i sednem na prednje, kažem odredište i vežem pojas. Pogledam taksistu. Ne uzvraća pogled. Zvoni mu telefon i slušam (jer ne mogu da ne čujem) vrlo nategnut razgovor, koji se brzo završava. Pogledam taksistu. Steže vilice i steže volan. “Izvini, si ti to upravo razgovarao sa bivšom ženom?” pitam spontano i iscimam ga totalno. Pogleda me razrogačenim očima i pita: “Kako znaš?!” Smejem se i kažem: “A šta misliš, kako znam?” Onda on ispali nekoliko besnih rečenica, a ja mu kažem: “Znaš, ona te pare ne troši na gluposti, u onim kesama i rancu tamo pozadi je dve hiljade dinara, a to je samo hrana i moja deca i ja ćemo je pojesti danas. Ako mi nešto preostane, sutra moram da potrošim barem još hiljadu, a jedemo svakog dana. I to po nekoliko puta.” Gotova vožnja. Srećom.
