Stalno pričamo o tome kako je komunikacija najvažnija u vezi i uopšte u svim međuljudskim odnosima i žalimo se na mušku sposobnost komunikacije. Ali ono što propuštamo, jesu njihovi načini komunikacije, koji su različiti od naših. Dakle, zameramo im što ne komuniciraju na ženski način i nismo mnogo spremne da se prilagodimo, da pokažemo svoj čuveni ženski senzibilitet i intuiciju i da pokušamo da se približimo mi njima – da govorimo njihovim jezikom, kad već oni ne govore našim. I tu se nekako uvek radi o govorenju, o verbalizaciji. Mi znamo koliko je (nama) važno da se stvari, odnosi i osećanja imenuju, da se razgovara i pregovara, da se sporazumeva rečima. I to smatramo komunikacijom, na tome insistiramo, zbog toga šizimo. Hoćemo da oni razgovaraju sa nama naširoko i da kopaju duboko po svojim osećanjima, da izražavaju svoje bojazni, nedoumice, predosećaje, sva unutrašnja treperenja i da ih pretresaju do u detalje. Šta je tu čudno? Mi to stalno radimo. Da, ali oni to ne rade, otprilike nikad. Kad se upuste u priču, obično se bave racionalizacijom i traženjem najkraćeg puta do najbližeg rešenja. Ne radi se o tome da oni neće sa nama da razgovaraju o svojim osećanjima, nego o tome da oni to ne rade tako kao mi. Ali oni komuniciraju. Ti vanzemaljci muškog pola mrdaju svojim antenama i pipcima i šalju nam signale “dolazimo u miru” a mi se ne trudimo da ih uhvatimo i protumačimo, nego šizimo što se ne služe našim jezikom, našim načinom komunikacije, kao da su stvarno pali s Marsa.
