Ne znam odakle ta tvrdoglavost dolazi, ali znam da je imam koliko voliš! Što bi rekla moja mama, ja kad zabidžim nešto to mora da bude tako i nikako drugačije, nema ni govora da će se nešto promeniti – tako sam odlučila i to je to. A kada se svađam sa nekim? Ajoj, to je zaista hit. Ja se držim za jedno, taj neko za drugo i nikako da se sporazumemo. Čak i da pukašava da me povuče na svoju stranu, ja ne odstupam. Zato, retko kada i tražim savet od nekoga, jer se prosto ne kontamo, ali kada se ipak usudim na taj korak, meh, nisam baš zadovoljna dobijenim. Doduše, često neko želi da me posavetuje ničim izazvano, a tada mi obavezno kroz glavu prođe neka od ovih misli:
“Možeš da mi daješ isti savet iznova i iznova, neću ga prihvatiti!” Zašto? Jer sam tvrdoglava! Šalim se, naravno. Ako nisam tražila savet i ubeđena sam u ono što radim makar i po cenu sopstvene koristi, nema veze, pusti me. A ako me savetuješ na moj zahtev, molim te me prvo razumi, pa tek onda razmisli šta bi mi rekao/la. Ili, jednosatvno, saslušaj me i iskuliraj, ionako ću raditi po svom.
“Nikada ne slušam nikoga osim sebe.” Bilo to dobro ili ne, šta ću. Kada si jako tvrdoglava osoba nema tu mnogo opcija – ja volim samo sebe, svog jeeedinog sebe… I možda ponekad jesi malo sebična kada se ponašaš tako, ali hej, ti valjda najbolje znaš kako se osećaš i šta želiš!
“Zapravo, meni ni ne treba savet!” E to, kada ja nešto pičam samo da bi me neko saslušao, a onda se taj neko pravi pametan i savetuje me. Da, znam da sam grozna, ali ne treba mi savet! Ponavljam. Pusti me da kažem šta imam i zaboravi. Verovatno sam toliko samostalna da sam bolesno tvrdoglava i naporna…
