Ne, ne očajavaj. Odbaci malodušnost. Nije to priča tvog života. Tačnije, nije to priča samo tvog života. Mnogi se tako osećaju veoma često, ako te to imalo teši, a trebalo bi da te teši. Jer taj naporni i besmisleni napred-nazad-nazad marš nije uzaludan i besmislen, kao što ti se čini.
Osećaš se neuspešno i frustrirano i taman kad si ugledala svetlost na kraju tunela, kad si podigla glavu, osetila poverenje, predala se i počela da uživaš, kao da nikada nisi ni znala za strah, iz vedra neba klavir ti padne na glavu. Urnebesno, kao u crtaću. Samo što tebi nije ništa smešno, jer si spljoštena i sabijena u zemlju, bez daha i u neverici. Opet? Kako nisi videla odakle to dolazi? Ali ko može da vidi klavire na vedrom nebu?
I tako u ljubavi, tako u karijeri, u stvaranju – tako u svim stvarima u kojima stalno tražiš i često pronalaziš sebe, u kojima želiš da se potpuno izgubiš i da više nikad ne moraš da se tražiš. Tvoja želja je romantična. Ne postoji mesto na koje možeš da odeš i da tamo ostaneš zauvek. Da budeš bezbedna i da te ništa ne remeti. Čak se ni ludaci ne nalaze tamo. Ni dementni. Možda nedovoljno duhovno razvijeni (kako se to fino kaže), možda deca, ali ne stalno – oni se možda brže vraćaju u svoj svet kad ih nešto grubo iz njega iščupa i natera na plač, brže se regenerišu, brže zaboravljaju povrede i bolove, lakše pronalaze izvore svog zadovoljstva i lakše im se prepuštaju. Oni barem ne broje korake, ne marširaju ka ciljevima koji im nekako uvek ostaju van domašaja.
