Ima mnogo načina da sebi slomiš srce i da previdiš da to činiš sama i da bi mogla drugačije, ali nešto te tera da ideš do dna samosažaljenja, mizerije, patetike. Osećaš se bedno i onda se osećaš još bednije. Ne razmišljaš o tome šta bi mogla da učiniš da se osećaš bolje, ne želiš da se čupaš, nego toneš. Imaš prava na to. Ali budi svesna toga šta radiš sebi i uradi to brzo, ne gubi vreme. Što pre potoneš do dna, pre ćeš poželeti da podigneš glavu i da udahneš.
Slamaš sebi srce kad ćutiš i ne govoriš o tome kako se osećaš. Možda te je sramota i znaš da bi zvučala smešno i patetično, ali sigurno imaš prijateljice koje ne očekuju da zvučiš mudro i uzvišeno kad ti nije dobro i kad si tužna, povređena, anksiozna, zbunjena, beznadežna…
Slamaš sebi srce maštanjem o stvarima koje se realno neće dogoditi same od sebe – taj momak se neće pojaviti i spasti te poput princa, neće ti prići i tražiti broj telefona i zatim ti slati poruke za dobro jutro i laku noć, tek tako. Prvo treba negde da te sretne, da oseti neke vibracije, da te primeti. A možda treba da preuzmeš inicijativu i skreneš mu pažnju.
A to nećeš učiniti tako što ćeš proći pored njega sa slušalicama na ušima i pognute glave – ti si možda samo stidljiva, ali tako zapravo deluješ nezainteresovano. Da li je teško uputiti pogled i zadržati ga? Uspostaviti kontakt očima, osmehnuti se? Uradi onda to što je tako teško, a ne ono što ti je lakše, a što ti slama srce. Jer, neizvesnost slama srce. A ti možeš da je prekineš. Da pokažeš da si zainteresovana, da si raspoložena da uspostaviš kontakt, da nisi hladna i odbojna.
