Ljudi obično posmatraju stvari površno i ne trude se da se zagledaju i pokušaju da vide ispod površine. Oni ne znaju da ti ove stvari radiš zato što iz sve snage potiskuješ svoja osećanja.
Vodiš računa o svima (osim o sebi)
Ali tako je prosto – mnogo je lakše baviti se tuđim osećanjima, nego sopstvenim. Na neki način je i oslobađajuće, jer svoja potisnuta osećanja možeš da kanališeš kroz udubljivanje u to kako se neko drugi oseća. I zato si uvek na usluzi drugima i spremna si da se iscimaš u pola noći, da bi se našla prijatelju koji je u krizi.
A zatim nestaneš iz njihovih života na duže vreme
Umoriš se. Intenzitet tuđih emocija i proživljavanja u koji se udubljuješ (i kanališeš) ume da bude prejak i iscrpljujući. U nekom trenutku tvoji kapaciteti za pružanje empatije naprosto usahnu, otupiš, povučeš se u sebe i svi ti smetaju. Nemaš ništa za davanje, a nema nikog ko bi makar i pomislio da je tebi nešto potrebno i ko bi ponudio razumevanje i utehu. Zato se povlačiš na par meseci, pod nekim izgovorom i rizikuješ da ljudi misle da si bezosećajna. Zašto im nikada ne pada na pamet da je stvar upravo suprotna?
