Oproštaj leči, predstavlja iskupljenje, uzdiže duh, bilo da ga daješ ili primaš. Divno je otpustiti naboj i bol na taj način, znajući da ti je neko dao drugu šansu, ili da si u stanju da prihvatiš izvinjenje, nakon što si bila slomljena i povređena i da na taj način oslobodiš i svoje i još nečije srce.
Oproštaj je moćan. Ali ponekad, naročito u emotivnim vezama opraštamo pogrešnim ljudima, odnosno, opraštamo im na pogrešan način – tako što dozvoljavamo sebi da nastavimo odnose i ostanemo u vezi. U tom slučaju, opraštajući i nastavljajući, najveću šansu dajemo drugoj osobi da nas ponovo povredi i ponovo dovede u situaciju da nešto pokušavamo da oprostimo.
Ostajući blisko vezana sa nekim ko te povređuje, možda misliš da treba da oprostiš da bi spasla vezu, popravila stvari, dala nekome šansu da najzad posegne u sebe i iskoristi onaj potencijal koji izgleda samo ti vidiš i u njega veruješ. To ne znači da tvoj osećaj nije dobar, jer nije sve do tebe i tvog osećaja – veći deo je do druge osobe, kojoj je lakše da koristi tvoju toleranciju i velikodušnost, nego da se suoči sa sobom i nešto kod sebe promeni. Ovo je često vrlo suptilna igra, koja se odvija na nesvesnom nivou, čak i bez velike drame, ali uz veliki utrošak energije. Onaj kome stalno opraštaš iscrpljuje te, on nikada ne menja svoje ponašanje i stavove, a ti osećaš da nisi sasvim svoja i u tom odbijanju da sagledaš stvari, možda čak razviješ i neku psihosomatiku.
