Prokrastinacija ili odugovlačenje, izazov je za sve nas. Niko nije nije toliko disciplinovan da skače pun volje i obavlje sve obaveze prema planu, koji je prethodno zacrtao i zapisao u svoj notes dnevnih, nedeljnih i mesečnih obaveza. Dobro, možda neko jeste, ali ta odlično organizovana osoba se razlikuje od običnih smrtnika – najviše po tome što svoje zacrtane i zapisane obaveze ne smatra teretom, nego putokazom. Ona ne mora da razmišlja o tome šta će, kada će i kako će, samo pogleda u podsetnik i sledi znake koje je sebi upisala. To je jednostvano, kao vožnja automobila – ne voziš van puta i ne sudaraš se sa drugima, zato što je put obleležen i ti samo slediš pravac, smer i znake. Odugovlačenje ti oduzima unutrašnji mir, jer ono što odlažeš, stalno te opterećuje jer znaš da svakako moraš time da se pozabaviš.
Izbegavanje obaveza je samo odlaganje neizbežnog, ispunjavanje obaveza koje možda nisu toliko naporne, a možda bi i uživala u njima. Ali užitak je ono što u mozgu pravi kratak spoj i stvara prokrastinatora. Recimo da si nekada odlagala kupovinu poklona prijateljici do poslednjeg trenutka, zatim jurila u dilemi i panici, a onda se desilo da ona bude apsolutno oduševljena poklonom i da to što ga nisi pažljivo osmišljavala i dugo birala uopšte ne menja stvari. Sledeći put kad treba da uradiš nešto slično, postupaš po istom scenariju, podučena pozitivnim iskustvom i tako u krug. A krug se širi i obuhvata sve više akcija – na kraju odlažeš aposolutno sve što apsolutno ne moraš da obaviš ovog trenutka.
