Iako će zbog ove rečenice moje ime biti dodavano sočnim psovkama i klevetama nemalog dela čitalaca, ipak moram reći da je, po mom skromnom mišljenju, bar 80% svih loših navika, dekadencije i kompletnog zla koje nam se uselilo u duše, stiglo kao dar sa geografske odrednice zvane Zapad, na kojoj obitava onaj mirniji, bogatiji i pedantniji deo sveta. Od njih nismo preuzeli ništa što bi valjalo, ali smo posrkali sve što ne valja ništa.
Jedna od tih tekovina kojoj se klanjamo je sistem vrednosti usamljene jedinke koja se, u stalnom strahu od gubitka radnog mesta koje joj obezbeđuje egzistenciju, a koje joj niko ne garantuje, natčovečanski trudi i ponižava ne bi li ga zadržala i pritom svoj život lišava svakog društvenog elementa. Taj društveni život iliti praznik socijalnog bića čoveka, u nas se odvajkada odvijao u jednoj instituciji čiji je značaj za razvoj srpskog bića verovatno veći od značaja oslobodilačkih ratova, epske poezije i državnih granica zajedno. Tu instituciju, na moju veliku žalost, ugrožava naša tragikomična imitacija načina življenja koji je svojstveniji motornom vozilu nego čoveku (živiš da bi te vozili gde hoće). Pogađate, toj instituciji ime je kafana.
Ovu značajnu tekovinu guši i banalizuje savremeni način života uplašenog čoveka koji uvek nekuda žuri u potrazi za jedinom vrednošću- njegovim visočanstvom Evrom. Uštrojili su kafanu propagandom duhovnog umiranja, koje nastupa kada čovek boravi na samo dva mesta- u kancelariji i krevetu. Kafana je sve više, ali je kafanskog života sve manje. Na početku ću biti prinuđen da, poput dosadnog udžbenika sa fakulteta društvenih nauka, pojasnim terminologiju koju ću koristiti. Naime, ovde se misli na izrazito ekstenzivan pojam kafane, pod kojim se ne podrazumeva samo njen idejni predak (seoska krčma sa tri stola, prekrivena sirćetom uflekanim kariranim stolnjacima), već i moderni derivati iste (zastakljeni apotekarski ambijenti sa aluminijumskim detaljima, koji greju dušu koliko i kanta tečnog azota).
Tu su zatim i splavovi, hramovi izgubljenih seksualnih iluzija omladine koja ne gubi nadu da će među hiljadama lepih ljudi upoznati nekoga ko će im grejati postelju (iako je opšte poznato da tamo apsolutno nikad niko nikog nije upoznao, više se parova srelo u redu u pošti, nego na splavu čija bi to uloga trebalo da bude). Elem, da se vratimo temi. Nezavisno koji od ovih tipova drage nam institucije preferirate (autorovom srcu prirastao je musavi karirani stolnjak zadimljenih i memljivih zemunskih ćumeza), jasno je da svaki od njih ima ogroman značaj u našem odrastanju, kasnijem životu, profesionalnom radu i uopšte u svakolikom razvoju ličnosti. Jer, to nije samo prostor sa stolovima i stolicama u kome ljudi menjaju novac za uslugu posluženja napitka.
