Danas ne moramo da se pojavljujemo fizički, konkretno, da bismo bili prisutni. I to stalno, opsesivno prisutni. Pratimo svoje prijatelje na društvenim mrežama. Stekli smo puno novih prijatelja, koji su baš zanimljivi – šerujemo njihove tvitove i oduševljeno komentarišemo njihove postove. Provedemo veče u raspravi ispod nečijeg posta i odlično se provedemo. Sa prijateljima. A nikome od njih oči nismo videli uživo. I nismo makli iz svoje omiljene fotelje. Bili smo sami sve vreme. Volimo svoje prijatelje, održavamo sa njima odnose – lajkujemo, čestitamo rođendane, četujemo. Zabrinemo se kad dugo ništa ne objave, pošaljemo poruku. Izrazgovaramo se, poverimo se, pružimo podršku. Kad neko ne odgovara na poruku, opet se zabrinemo – šta li to znači? Da li mu je dobro? Da nije nešto ljut na nas? Šta se dešava? Pitamo druge zajedničke prijatelje, možda neko od njih poznaje tu osobu lično, ima njen broj telefona, ima direktan pristup. Tada malo shvatimo koliko su u stvari ti naši odnosi površni i fiktivni i opet se malo zabrinemo. Da to nije otuđenje? Da nismo sasvim zabrazdili u virtualnost i odsekli se od realnosti? Ali realno, kako bismo inače održavali tolika prijateljstva, kad jedva imamo vremena da prisustvujemo lično na rođendanima i proslavama onih par najboljih prijatelja sa kojima se i dalje viđamo, doduše retko, ali ipak uživo. A kad se preslišamo, i sa njima se više dopisujemo preko poruka i (ređe) razgovaramo telefonom, nego što uspevamo da sednemo i popijemo kafu, da se gledamo, zagrlimo, poljubimo.
