U savremenom tempu života, nastojeći da stignemo i postignemo, uglavnom jurimo dok ne padnemo i dok se ozbiljno ne uplašimo za sebe, a onda je ponekad već kasno da sebi pomognemo. Kod lekara idemo samo kad moramo, gutamo lekove i nadamo se da će nas održati dovoljno da još neko vreme trčimo istim tempom. A u čemu ćemo pobediti? Šta jurimo? Gde ćemo stići? Pitamo mi to sebe, naravno i osećamo grižu savesti što smo tako neodgovorni prema osobi koja nam najviše treba u životu, ali sve drugo i svi drugi su nam obično preči od nas samih.
Negde u sebi, svesni smo da se ne razboljevamo zato što smo uhvatili virus, ili što je sudbina nepravedna prema nama, nego zato što sebi nismo dali, pružili, obezbedili, nešto vitalno. Mir, odmor, opuštanje, uredniji način života, ljubav i negu – sve ono što rado pružamo onima koje volimo i što im i sami toplo preporučujemo, kad vidimo kako se troše i kako loše postupaju prema sebi.
Odnosimo se prema sebi onako kako se nikad ne bi odnosili prema svojim najbojim prijateljima i zaboravljamo da je sve povezano, da naš duh, um i telo predstavljaju celinu i da svi delovi nas treba da sarađuju, da bismo funkcionisali, bili zdravi i uravnoteženi. A jedino mi sami najbolje znamo šta nam treba, prija i odgovara, šta nas leči i isceljuje – mi najbolje možemo da razumemo sami sebe, ako slušamo svoje telo, poštujemo svoja osećanja, svesni smo svojih misli i želimo da pomognemo sebi. Iz takvog odnosa zanemarivanja onoga nam telo proučuje i potiskivanja onoga što mislimo i osećamo, nastaju uzročnici bolesti koji mogu da se razvijaju i odu daleko, van kontrole i pomoći.
Ono što potiskujemo i zanemarujemo, nema gde da ide – ostaje u nama, nagomilava se i stvara blokade, naše negativne misli i neprihvaćene i potisnute emocije prosto se razlivaju po telu, kad više nemaju gde da se skupljaju. Određena vrsta misli i emocija ima tendenciju da se posebno nagomilava u određenim delovima tela.
