U poslednje vreme sve stagnira, samo se dve stvari kreću vrtoglavom brzinom: povećavanje broja svećica na mojoj rođendanskoj torti i smanjivanje broja pouzdanih ljudi oko mene. Dragi mi roditelji, rodbina, i nešto manje dragi vaspitači, odavno su me uputili na raznorazne promene toka života, te mi proces sužavanja kruga prijatelja disproporcionalno sa porastom broja godina, nije ni najmanje stran. Ipak, moram priznati, isprva im nisam verovala na reč. Međutim, sa promenom godišnjih doba, njihova priča se dokazala, itekako tačnom. Jednostavno, bilo je potrebno odrasti i shvatiti da li se pravac i smer kretanja vas i vaših prijatelja u potpunosti poklapaju. Uvidevši da ste na različitim nivoima, nemojte se vraćati lestvicu niže, samo zato što oni nisu u mogućnosti da vas isprate. I tek kada ste korak ispred, shvatićete ko se vašem uspehu iskreno raduje, a iz koga samo izbija ljubomora.
Osamdeset posto ljudi ima neki kompleks. Ništa strašno, kao što nam je poznato, niko nije savršen. Poražavajuća činjenica je da su u ponudi samo kompleks više i niže vrednosti. Neke ljudske osobine mutirale su od ovih bakterija. Tri najomraženije, čak i onima koji ih poseduju,je su licemerje, arogancija i prepotencija. Licemerje je najgore moguće zagađenje ljudskog uma, te ne želim sa takvim osobama čak ni da delim vazduh, iz straha da ne udahnem neko njihovo isparenje i ne dobijem zapaljenje mozga. Zbog toga o sorti zaraženoj ovom neizlečivom bolešću neću ni pisati, jer osećam da iz samog naziva izbija neko zlo.
Druga i treća epidemija su moje “omiljene”, nekako idu pod ruku jedna sa drugom. Dozvolite mi da vam predstavim njihovo visočanstvo: aroganciju i prepotenciju (a svi znamo šta se iza njih krije – impotencija). Usled kompleksa više vrednosti ušetala je, preko crvenog tepiha, arogancija. Sledila ju je sestra bliznakinja, nelečena arogancija, poznatija kao prepotencija. I tako su one zajedničkim snagama vladale prostorijom, punom osoba koje pate od kompleksa niže vrednosti. Naglašavam da zločeste bliznakinje imaju istančan njuh za ovaj kompleks, osete ga miljama daleko. Izuzetno su uobražene, a prepoznaćete ih po tipičnom ponašanju: uvek veličaju sebe, a ponižavaju druge. Ako neko i pokuša da se suprotstavi ovom moćnom duu, odrubite mu glavu!
Šalu na stranu, usled manjka samopouzdanja, straha od negativnog mišljenja drugih ljudi, odbacivanja iz društva, osobe sa ovom boleštinom našle su načina da svoje komplekse leče na “slabićima” (a to je u svakom slučaju no, no! Pa čemu onda služe lekari, ako ne bolesnicima? ). Ove persone su nešto umislile o sebi, ni same ne znaju šta. Ali jedno je jasno, svojim ponašajem odbijaju sve oko sebe : “inferiorni” ih mrze zbog ponižavanja, njima ravni ih mrze zbog pretenzija na tron, a normalne osobe će jednostavno shvatiti o čemu je reč i otići što dalje od njih, bez razmišljanja. Daću vam jedan savet: ukoliko shvatite da imate ovakvu osobu za prijatelja, nemojte biti nesrećan slučaj, smognite snage da se suprotstavite ili bežite glavom bez obzira! One uvlače svoje žrtve sve dublje u ponor i sopstvenu nemoć hrane njihovim slabostima. Obično kada shvatite šta se događa, već ste na pola puta do pakla , a karta je u jednom pravcu. I tada ste prvi put u životu ispravno odreagovali uzviknuvši: “Do đavola!”.
Sada, kada znate sve o bolesnicima za koje treba napraviti poseban karantin, pogledajte oko sebe i dobro se zapitajte ko su vam pravi prijatelji. Nikad nije kasno, čovek se uči dok je živ. Etiketu “pravi prijatelj” nemojte kojekuda lepiti, isuviše je dragocena da bi vam je vraćali iscepanu na komadiće. I nemojte se razbacivati emocijama, mogu vam se vratiti kao bumerang, i to baš u trenutku kada gledate u suprotnu stranu (ne to levo, drugo levo!). Takva neopreznost može skupo da vas košta.
Milena Đokić je student žurnalistike, ali bi volela da se bavi odnosima s javnošću. Dete u duši, obožava crtane filmove i društvene igre. Slobodno vreme provodi sa dragim ljudima, i svojim hobijima fotografijom i učenjem stranih jezika. Večiti optimista, iako joj je inspiracija za pisanje češće surova realnost. Ima dva cilja: da proputuje svet i da napiše knjigu. ”Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi” Vilijam Fokner
