Strepimo da li smo dobre majke, patimo od osećanja krivice kad prepuštamo decu nekom drugom da bismo više radile ili da bi imale malo vremena za sebe, nismo sigurne da li u nekoj kriznoj situaciji postupamo ispravno i da li smo nečim nanele detetu trajnu emotivnu štetu, koju će kad odraste morati da razrešava uz pomoć terapeuta.
U tom smislu, detinjstvo je minsko polje iz koga svako dete iznese neke povrede i oštećenja (o kojima mi ne znamo ništa dok se događaju) a svaki roditelj je kriv za strateške greške (i ne znajući da ima ikakvu taktiku, a kamoli da je ona štetna). Deca sve upijaju i pamte, a kad porastu i počnu da ti prebacuju zbog nekih stvari, ili da se prisećaju nečega što im je bilo važno i što si baš dobro uradila, bićeš zbunjena, ganuta, zatečena. Odgajanje dece nije oblast tvog života koju možeš da da odložiš dok radiš sve ostalo, to je upravo tvoj život, gorko-slatko-kiselo-slani koktel koji često uopšte nije pitak, a kamoli ukusan, koji stalno mućkaš i konzumiraš, bez mnogo promišljanja o sastojcima. Znaš da si često nervozna i da nemaš dovoljno vremena, da se ponekad osećaš kao da nisi ni žena, ni ljudsko biće, nego servis za mala (i velika) egocentrična bića, koja samo traže svu tvoju pažnju i iscrpljuju svu tvoju sposobnost da im obezbediš udobnost i da bi ponekad otišla na Mars, ili tako neko dovoljno nedostupno mesto, samo da ne čuješ dečiji plač onog momenta kad si se najzad opustila i kad te hvata san, a kasnije da ne čuješ „mamaaaa!“ „daj mi…!“ „gde mi je…?“ – samo nekoliko dana. Nedelja. Meseci. Ako se tako osećaš, imaš prava da to i sprovedeš – naravno, prvo moraš da se izboriš sa svojim osećanjem krivice što „napuštaš“ decu i što si tako sebična (jer ti je potrebno da se malo odmoriš i posvetiš sebi), jer to spada u načine na koje se suočavaš sa životnim krizama i problemima, a to je nešto što će deca prihvatiti tačno onako kako im objasniš i zapamtiće. Tvoji postupci, svesni i nesvesni, jesu ono što ih vaspitava i što im ostaje u sećanju.
Sećaće se iskustava koja ste podelili
Kad ste ih vodili u park, kad ste išli u bioskop, kad ste spremali kokice i gledali crtaće sa njima, kad ste im puštali muziku, pevali i igrali, pričali ili čitali priče pred spavanje – zapamtiće kako su se osećali (sadržaja se možda neće sećati), a osećali su se voljeno, ispunjeno poverenjem i radošću. Zato je bitno da ih vodite svuda i da imate domaće trenutke koje provodite zajedno, u prisnosti i povezanosti.
